Humor i ironija
kod Čuang Cea

Dušan Pajin

Jedan od razloga zbog kojih sam više puta rado čitao Čuang Cea (Leptirov san, Beograd, 2001) su humor i ironija, koje on koristi na mnogo načina. Nekad Čuang Ce koristi ironiju u tekstu u prvom licu, a u dijalozima nekad je koristi jedan od sagovornika. Nekad je ironija sadržana i u podeli uloga u dijalogu - pa se Konfuciju (koji je inače „protivnička“ strana) daje uloga zastupnika taoističkih ideja - a nekad je na delu ironičan zaplet. Ironija se javlja i kad se njome neko gledište, ili neka situacija na određen način dekonstruiše, tako što se kao lik (u dijalogu ili monologu) javlja neki čudak, ili ludak. Čuang Ce se služi ironijom i humorom najčešće da bi olakšao razumevanje date situacije, ili problema - dakle, kako bi Grci rekli, sa određenim etosom.

U vreme sofista u Grčkoj, ironija je označavala postupak onoga ko postavlja pitanja, praveći se nevešt, ili pretvarajući se da ne zna odgovor na ta pitanja. Time se naročito služio Sokrat, kad je hteo da (posredno) uzdrma predrasude i nedovoljnu promišljenost uverenja kod svojih savremenika (sabesednika). U tom i nekim srodnim značenjima, ironija je u vreme sofista i Sokrata bila poznata kao retorička veština. Tada, ali i kasnije korišćena je sa, ili bez određenog etosa - tj. sa ili bez namere da se poboljša razumevanje neke teme ili situacije i tako doprinese opštoj dobrobiti. Kad je korišćena bez etosa, to je značilo da se koristi radi toga da se stekne puka prednost (u očima drugih) nad sabesednikom, tako što će se ovaj zbuniti, ili dovesti u situaciju da sam sebi protivreči (da „skače sebi u usta“), čak i ako je - u celini gledano - u pravu. Sofisti su se - obično - ironijom služili bez etosa: tj. da bi sagovornika doveli u smešnu situaciju i tako za sebe pridobili slušaoce, odnosno javno mnjenje. Dakle, oni nisu bili vođeni etosom istine ili pravde, nego nekim pragmatičkim ciljem - često i kao zastupnici neke strane u sporu (nekad i u sporu pred sudom, kao vrsta advokata).

Lažni konfucijanci

U dijalogu koji sledi ironija je data kroz situaciju-zaplet, kojim se istovremeno razobličuje konformizam ljudi uopšte, kao i (navodna) popularnost konfucijanizma.

- Čuang Ce je išao da poseti vojvodu Ai-a u državi Lu. Vojvoda Ai je rekao: „Mi, ovde u Lu-u, imamo mnogobrojne Konfucijeve sledbenike, ali, izgleda da je vrlo malo onih koji proučavaju vaš metod, gospodine”.

„Ovde, u državi Lu, ima samo nekoliko Konfucijevih sledbenika”, rekao je Čuang Ce.

„Ali, cela država Lu odenuta je konfucijevskom odećom” reče vojvoda Ai. „Zašto onda kažete da ih je samo nekoliko?”

„Čuo sam”, reče Čuang Ce, „da sledbenici Konfucija nose okrugle kape da bi pokazali da oni shvataju nebeske cikluse, da hodaju u četvrtastoj obući da pokažu da razumeju oblik zemlje i da se kite znamenjem u obliku polomljenog diska o pojasu, da bi pokazali da, kad dođe vreme za odlučujuću akciju, oni moraju da „prelome stvar”. Ali, Gospodin može prihvatiti učenje, a da ne nosi nužno odeću koja sa tim ide i da nosi ono što nema veze sa učenjem. Ako Vaša Milost ne veruje da je to tako, zašto ne proveri putem sledeće naredbe: Svi oni koji nose odeću, a ne drže se učenja koje je sa njom povezano, biće kažnjeni smrću”.

Vojvoda Ai je zaista izdao takvo naređenje i kroz pet dana nije bilo nikog u državi Lu ko se usudio da nosi konfucijevsku odeću. Samo je jedan starac došao tako odeven i stao pred vojvodinu kapiju. Vojvoda ga je pozvao i pitao o državnim stvarima i mada je razgovor dugo trajao i obuhvatio stotinu stvari, starac je uvek imao šta da kaže. Čuang Ce je rekao vojvodi Ai-u:

„U celoj državi Lu, dakle, postoji samo jedan čovek koji je pravi sledbenik Konfucija. Zašto si onda rekao da ih ima puno?” (str. 195-6 - gl. 21).

Gde je tao?

U dijalogu posvećenom traganju za tao-om, takođe ima humora i ironije.

- Učitelj Tung-kuo je pitao Čuang Ce-a: „Ono što zovu Putem - gde je to?” Čuang Ce je odgovorio: „Nema mesta gde ga nema”.

„Hajde”, rekao je Tung-kuo, „budi malo određeniji”! „U mravu je”.

„Šta, zar u nečem tako malom?” „U travčici je”.

„Pa, to je još beznačajnije”. „U trunju i iverju”.

„Kako može biti u nečem tako beznačajnom?”

„U mokraći i izmetu”.

Učitelj Tung-kuo je ostao bez reči.

Tada je Čuang Ce dodao: „Gospodine, vaša, pitanja se ne odnose na suštinu stvari. Vidite: kada je inspektor Huo pitao nadzornika pijace, kako može da proveri debljinu svinje pritiskajući je stopalom, ovaj mu je odgovorio da što niže pritiskuje, biće bliže istini. Ali, kad je reč o Putu ne možete očekivati da ga nađete na nekom posebnom mestu - nema ničega u čemu ga nema. Takav je Savršeni Put i takve su i velike reči – „celovitost”, „univerzalnost”, „sveobuhvatnost” – ove tri reči imaju isto značenje. Sve ukazuju na istu realnost (str. 207-8 - gl. 22).

Kako zadovoljiti majmune?

Čuang Ce se služi ironijom i kad iznosi tezu «o jednakosti stvari».

- Bilo da ukazuješ na tanku pritku ili na debeo stub, na leproznog, ili na lepu Si-ših, na stvari otkačene i mutne, ili stvari smešne i čudne, tao ih sve izjednačava. (...) Mučiti svoj mozak pokušavajući da stvari prevedeš u jedno, ne shvatajući da su one sve iste - zove se „tri ujutru”. Kad je krotitelj majmuna pružao majmunima žirove, rekao je: „Dobićete tri ujutru, a četiri uveče”. To je majmune razbesnelo. „Dobro, onda”, reče on, „dobićete četiri ujutru, a tri uveče”. Majmuni su bili zadovoljni. Nije bilo stvarne razlike, ali majmuni su reagovali zadovoljstvom i ljutnjom (str. 43 - gl. 2).

Ironiju nalazimo i u njegovom parodiranju dijalektike.

- Sada ću da iznesem tvrdnju. Ne znam da li ona odgovara kategoriji tvrdnji drugih ljudi, ili ne. Ali, i ako pripada i ako ne pripada njihovoj kategoriji, ona svakako pripada nekoj kategoriji. Tako posmatrano, nema razlike između mojih i njihovih tvrdnji. Međutim, dopustite mi da iznesem svoju tvrdnju. Postoji početak. Ali, još nije početak za početak. Još nije početak za početak početka. Postoji biće. Nema nebića. Još nije početak nebića. Još nije početak početka nebića. Odjednom, eto nebića. Kad je reč o nebiću, ne znam šta je stvarno biće, a šta nebiće. Sad sam baš nešto rekao. Ali, ne znam da li ovo što sam sada rekao stvarno nešto kazuje, ili ne kazuje (str. 44 - gl. 2).

Čovek i svinja

U grčkoj književnosti, tj. komedijama, javlja se šarlatanska ironija - kao stav čoveka koji ne želi da išta uzme ozbiljno, pa se i sa važnim i presudnim situacijama i pitanjima podruguje. Slična tome bila je kasnije ironija dvorskih luda, ili još kasnije ironija različitih „otkačenjaka” - jurodivih itd. Donekle slični tome su kod Čuang Cea monolozi, ili dijalozi ludaka.

a) Kad je Konfucije posetio državu Č´u, Čieh Ji, ludak iz Č´u-a, motao se oko svojih vrata vičući: „Feniks, feniks, kako je njegova veština promašila! Budućnost koju ne možeš dočekati; prošlost koju ne možeš dosegnuti. Kad svet poznaje Put, mudrac je uspešan; kad je svet bez Puta, mudrac samo preživljava. U vremenima kao što je sadašnje, uspeh je ako te ne biju. Sreća je laka kao pero, ali niko ne zna kako da je ponese. Nesreća je teška kao zemlja, ali niko ne zna kako da je izbegne. Pustite, batalite to poučavanje ljudi vrlini. Opasnost je obeležiti put pa njime trčati. Budalo, ludo, ne stoj mi na putu. Ja hodam krivudavim putem - ne sledi moje stope. Planinsko drveće samo sebi šteti, loj u baklji održava vlastitu vatru. Cimetovo drvo se može jesti i zato ga poseku; lakovo drvo je upotrebljivo i zato ga raskomadaju. Svi ljudi znaju korist korisnog, ali niko ne zna za vajdu od beskorisnog (str. 63 - gl. 4).

b) Čien Vu je otišao da vidi ludaka Čieh Ji-a. Čieh Ji upita: „Šta ti je Čung Ših rekao juče?”

Čien Vu reče: „Rekao mi je da, ako bi onaj ko upravlja ljudima uobličio svoje principe, standarde, ceremonije i pravila, tada ne bi bilo nikoga ko to ne bi prihvatio i tako se promenio”.

Ludak Čieh Ju reče: „To je lažna vrlina. Pokušaj da se upravlja svetom na takav način je isto kao da pokušavaš da prepešačiš okean, da probušiš rupu u reci ili da komarcu natovariš planinu! Kad mudrac upravlja, da li on vlada onim što je spolja? On prvo sebe proverava, a onda dela i vlada (str. 84 - gl. 7).

c) Nešto od te šarlatanske ironije nalazimo i u sledećem monologu.

- Prizivač Predaka, obučen u crno ćoškasto odelo, gvirio je u svinjac i rekao: „Zašto bi se ti opirao smrti? Ja ću te nagojiti za tri meseca, vežbaću askezu deset dana, postiću tri dana, raširiću bele rogoze i položiti tvoje plećke i butove na izrezbareno sveto postolje - slažeš se, zar ne? Istina, kad bih na to gledao sa stanovišta svinje, rekao bih da bi bilo bolje jesti mekinje i plevu, a da ostanem i dalje u svinjcu. Ali, gledano sa mog stanovišta, rekao bih da, ako mogu biti cenjen kao visoki činovnik dok sam živ i da me odvezu finim mrtvačkim kolima i polože u perjanu opremu kad umrem, onda sam za to. Govoreći u ime svinje, ja bih takav život naprosto odbio; a u svoje, sasvim bih ga prihvatio. Pitam se, zašto ja gledam na stvari drugačije od svinje?” (str. 176 - gl. 19).

Napomena

Kineski filozof Čuang Ce živeo je (približno) između 369-286. g. st. ere, u „periodu ratujućih država“ (475–223. g. st. e.) u Kini. U to vreme na teritoriji Kine je postojalo 7 manjih država, koje su često ratovale jedne s drugima (kao što su povremeno činile države u staroj Grčkoj). U jednoj od njih, u državi Ču, živeo je Čuang Ce. Starija (engleska, Wade-Giles) transkripcija je karaktere njegovog imena transkribovala sa Chuang-tzu, a novija (kineska, pin-yin) sa Zhuangzi (ili Zhuang Zi). Nekad su delovi njegovog imena povezivani (crticom), a nekad pisani odvojeno (kao ime i prezime). Iako je period ratujućih država bio nepovoljan na jedan način, u to vreme se razvio velik broj filozofskih učenja, pa se to vreme još nazivalo i razdobljem „sto škola“. Zapravo se uobličilo šest škola, a taoizam (čiji klasici su - Lao Ce i Čuang Ce) bio je jedna od tih škola (detaljnije o filozofiji i religiji taoizma vidi u: Put zmaja - rečnik taoizma, „Draganić“, Beograd, 2004; autori: Pajin i Marinković).