Mudrac iz Taskdžija

P. Tompkins i K. Bird

Poljoprivredni hemičar Džordž Vašington Karver (George Washington Carver), prihvatio je kao normalno i prirodno da biljke mogu da otkriju svoje tajne ako se to od njih zatraži. Još za života su ga prozvali „Crni Leonardo“ pošto je prevazišao svoje robovsko poreklo (rođen je neposredno pred građanski rat u Severnoj Americi).

Džordž Vašington Karver (1864-1943)

Tokom izuzetne stvaralačke karijere, pomoću metoda koje su bile neobjašnjive za njegove kolege naučnike, Karver je niskorastući kikiriki, koji je bio koristan jedino kao dugo održiva hrana, i nepoznatu vrstu slatkog krompira, pretvorio u stotinu proizvoda, od kozmetike i maziva za osovinu, do štamparskog mastila i kafe.

Još od kako je na selu počeo da se brine sam o sebi, mladi Karver je, potpuno neobjašnjivo, znao veoma mnogo o svemu što raste. Lokalni seljaci iz Dajamond Grouva (Diamond Grove), male zajednice u podnožju Ozarka, u jugozapadnom Misuriju, sećaju se slabašnog dečaka kako satima luta po njihovim imanjima, ispitujući biljke i donoseći neke vrste sa kojima je na čudesan način lečio bolesne životinje. Sasvim sam, dečak je zasadio baštu na udaljenom, neiskorišćenom parčetu zemlje. Pomoću raznih odbačenih stvari sagradio je tajni staklenik u šumi. Kada bi ga pitali šta stalno radi sasvim sam tako daleko od imanja, Karver je odgovarao spremno i tajanstveno: „Idem u svoju baštu-bolnicu i brinem se o stotinama bolesnih biljaka.“

Žene seljaka iz čitave oblasti počele su da mu donose bolesne sobne biljke, moleći ga da im pomogne da procvetaju. Nežno brinući o njima na svoj način, Karver im je često pevao škriputavim glasom, koji mu je ostao i kada je odrastao. Stavljao ih je u limene posude sa posebnim rastvorom koji je sam pravio, nežno ih pokrivajući noću i iznoseći ih napolje da se „igraju na suncu“. Kada ih je vraćao vlasnicima koji su ga stalno zapitkivali kako izvodi sva ta čuda, Karver bi samo blago rekao: „Svi cvetovi pričaju sa mnom, kao i stotine malih živih bića iz šume. To što znam učim posmatrajući i voleći sve.“

Upisavši se na Simpson koledž u Indijanoji, Ajova (Indianoia, Iowa), Karver se izdržavao perući studentima košulje, zatim je prešao na Državni koledž za poljoprivredu, u Ajovi. Jedan od najdubljih utisaka bila je izjava njegovog najdražeg predavača, Henrija Kantvela Volasa (Henry Cantwell Wallace), izdavača popularnog časopisa Volasov seljak (Wallace´s Farmer), da „narodi traju koliko i njihovo zemljište.” Noseći gomile radova sa predavanja, svirajući po crkvama kao samouki muzičar-orguljaš, Karver je nalazio vremena da vodi Volasovog šestogodišnjeg unuka u duge šetnje u šumu, da razgovara sa biljkama i vilama, ni ne sluteći da je ručica koju drži ruka budućeg sekretara za poljoprivredu, a kasnije, dve godine pre Karverove smrti, potpredsednika SAD-a.

Do 1896. godine Karver je stekao diplomu i bio pozvan da ostane na fakultetu. Kako god, kada ga je osnivač i predsednik Normal and Industrial Institute, Buker T. Vašington (Booker T. Washington), koji je čuo za njegove uspehe, pozvao da dođe u Taskdži (Tuskgee), Alabama, i vodi poljoprivredni odsek na institutu, Karver je odlučio, kao i ser Džagadiš Čandra Bose, da ga pristojan i dobro plaćen posao na Državnom fakultetu Ajove ne sme sprečiti da služi svom narodu. Tako je prihvatio ponudu.

Karver se nije vraćao na Jug više od nekoliko nedelja sve dok nije ustanovio da je najveći problem zemlje u ravnici, koja se pružala stotinama kvadratnih kilometara okolo, bio taj što se, iz godine u godinu, na njoj sejala stalno ista kultura, odnosno pamuk koji je već generacijama iscrpljivao plodnost zemljišta. Odlučio je da napravi eksperimentalnu stanicu da bi se suprotstavio pljačkanju hiljada napoličara. Tamo je imao svoju privatnu laboratoriju, koju je nazvao „Božja radnjica“. U nju nikada nije uneo nijednu knjigu i mogao je satima mirno da sedi i razgovara sa svojim biljkama.

Za studente u Taskdžiju držao je što je moguće jednostavnija, pa ipak sadržajna predavanja. Kada je rektor univerziteta u Džordžiji (Georgia), V. Hil, došao u Taskdži da vidi da li je istina da je profesor Crnac zaista tako sjajan kako se pričalo, zaključio je da je Karverovo viđenje problema poljoprivrede na jugu bilo „najbolje predavanje kome je ikada prisustvovao“. Karverovi studenti su bili zadivljeni time što se on svakoga jutra budio u četiri da bi prošetao šumom i da bi doneo bezbroj biljaka kojima je ilustrovao svoja predavanja. Objašnjavajući ovu naviku prijateljima, Karver je rekao: „Priroda je najveći učitelj i, dok drugi spavaju, ja učim od nje ono što je najbolje. U mračnim satima pre svitanja, Bog mi govori o planovima koje treba da ispunim.“

Tokom više od decenije, Karver je svakodnevno radio na eksperimentalnim površinama zemljišta, pokušavajući da otkrije način kako da osvoji zemljište Alabame pomoću „dobrog starog pamuka“. Na površinu od 19 jutara nije stavljao veštačka đubriva, već je tlo obogaćivao samo starim opalim lišćem iz šume, bogatim talogom iz močvara i stajskim đubrivom. Poljoprivredne kulture su se smenjivale i površina je donosila izuzetno velike prinose, a Karver je zaključio da se „u Alabami kupuju komercijalni proizvodi dok se zanemaruju đubriva koja postoje u skoro neograničenim količinama.“

Kao čovek koji se bavi hortikulturom, Karver je primetio da je kikiriki neverovatno otporan i da može dobro uspevati i na osiromašenom zemljištu. Kao hemičar, otkrio je da on pretvara rozbratnu u proteine i paradajz u ugljene hidrate. Kasno jedne večeri, dok je razmišljao u svojoj radionici, zurio je u biljku kikirikija i zapitao se: „Za šta te je Gospod načinio?“ U trenutku mu je bljesnulo „Treba da tragaš za tri stvari: usklađenost, temperatura i pritisak.“

Poslušavši savet, Karver se zaključao u laboratoriju. Tokom besane nedelje, počeo je da razlaže kikiriki na hemijske komponente i to po sistemu pokušaj-greška, izlažući ga različitim uslovima temperature i pritiska. Na svoje zadovoljstvo, ustanovio je da je jedna trećina zrnceta sačinjena od sedam različitih vrsta ulja. Radeći bez prestanka, analizirao je i sintetisao, rastavljao i ponovo kombinovao, razbijao i sklapao hemijski raznorodne delove kikirikija sve dok na kraju nije imao preko 20 boca sa sasvim novim proizvodima.

Napuštajući laboratoriju, sazvao je sastanak zemljoradnika i stručnjaka za poljoprivredu i pokazao im šta sve može da se uradi za sedam dana i noći. Zamolio ih je da otkopaju pamuk koji uništava zemljište i da umesto toga zaseju kikiriki, ubeđujući ih da će proizvesti žetvu mnogo vredniju nego što je uobičajena proizvodnja kikirikija kao hrane za svinje.

Publika je postala još sumnjičavija kada je Karver, od kog je zatraženo da objasni svoje metode, ponovio da mu je sve to palo na um, kao bljeskovi inspiracije, dok je šetao šumom. Da bi otklonio njihovu sumnju, počeo je da deli recepte. Izneo je neverovatnu tvrdnju da se od kikirikija može napraviti bogat, hranljiv i veoma ukusan puter i da, dok za pravljenje 4,5 kg putera treba preraditi 45 litara mleka, od 45 kg kikirikija može se proizvesti 16 kg kikiriki-putera. Ostali recepti su ukazivali na to da se mnogo proizvoda može dobiti od slatkog krompira, tropske loze za koju najveći broj Amerikanaca nije nikada čuo, ako se zasadi u ispošćenu zemlju Juga. Kad je započeo I svetski rat i zalihe boja postale ozbiljan nacionalni problem, Karver je lutao u svakom slobodnom trenutku, ispitujući svoje prijatelje biljke ko bi od njih mogao da umanji nastale nevolje. Iz lišća, korenja, stabljika i plodova od 28 dobrovoljaca napravio je 536 različitih boja, koje su mogle da se koriste za krečenje, bojenje pamuka, lana, svile, pa čak i kože. Četrdeset devet boja je napravio samo od grožđanog taloga.

Zbog čudno neobjašnjivog izvora od kog je njegova čarolija sa proizvodima od biljaka poticala, njegovi metodi su ostali potpuno neshvatljivi naučnicima i javnom mnjenju. Posetioci, koji su nalazili Karvera kako radi na svojoj klupi prepunoj humusa, zemlje, bilja i insekata, bili su time sasvim zbunjeni, kao i jednostavnošću njegovih odgovora.

Jednom zbunjenom sagovorniku je rekao: „Tajne su u biljkama. Da bi ih izmamili morate ih dovoljno voleti.“

Napomena:

Odlomak iz knjige Pitera Tompkinsa i Kristofera Birda „Tajni život biljaka“ (Liber/Redbox 2006), u prevodu Ljubinke Gavran.