Životodavni mač oslobođenog srca

Sonja Višnjić Žižović

Japan. Period Tokugava. Jagju Munenori: jedan od najpoznatijih japanskih mačevalaca XVII veka; instruktor mačevanja tri generacije šoguna, a učenik budističkog sveštenika Takuan Sohoa. Autor dela Heiho kadenšo: Knjiga porodičnog predanja o borilačkoj veštini i vojnoj taktici, ili Životodavni mač.

Šta je to po čemu se ovaj majstor mačevanja razlikovao od mnogih mačevalaca njegovog doba? Ko je (i šta je) uticalo na njegovo dublje razumevanje borilačke veštine i ideje kao što su:

Lako je poseći nekoga mačem. Teško je ostati neposečen.
Prvo gledaj svojim umom, zatim očima, a potom telom.
Suština mačevalaštva nije u pobeđivanju protivnika, već zla.

Možemo reći da je Munenorijeva veština potvrđivala neophodnost usklađivanja fizičkog (tehničkog) i mentalnog treninga. U mentalnom treningu mu je pomogao zen budizam, posebno njegov učitelj Takuan Soho. Drugim rečima, svom učitelju Munenori duguje duboko shvatanje ideje neophodnosti povezivanja duha zena sa duhom mača. Sledeća istinita priča govori o njima: učitelju i učeniku; o borilačkoj i budističkoj vrlini; o sili (protiv) ljubavi...

Bio je novembar, 13. godina ere Kanei (1636), a perioda Tokugava kada je korejski ambasador došao da oda poštovanje japanskom šogunu Tokugava Iemicuu. Među brojnim poklonima se nalazio i kavez sa živim tigrom. Jednog dana, mladi šogun, a u pratnji stotinu svojih slugu, otide do bašte u Edo zamku da vidi poklonjenog tigra. Šogun, koji beše energičnog duha, sede sa stotinu svojih feudalnih gospodara na verandu. Svi behu raskošno odeveni. Među njegovim pratiocima behu Takuan Soho ¹, budistički monah, i Jagju Munenori, feudalni gospodar i šogunov učitelj mačevanja.

Pred njih bi donešen kavez sa tigrom. Životinja beše visoka pet stopa, a pošto niko od prisutnih do tada nije video tigra uživo, zuriše u životinju sa velikom zainteresovanošću. Šogunu se veoma svidelo njegovo žuto krzno sa crnim prugama: „Kako samo lepo pristaje ovo krzno njegovoj divljoj prirodi!”, reče šogun svojim pratiocima, „Sme li ga neko dotaći?” Nije bilo odgovora. „Da li ga se plašite?”, upita šogun razočaranim glasom. Govoreći tako zaustavi pogled na Jagju Munenoriju: „Da li ga se i ti plašiš, Jagju?” Munenori, kome, kada je tigar bio predstavljen šogunu, beše 65. godina, odgovori: „Kažu da čovek može da ukroti svaku divlju životinju ako je dugo drži u kavezu i da ona neće povrediti onoga ko je hrani. Ipak, bilo bi opasno nepažljivo dodirnuti divljeg tigra koji dolazi izdaleka i još nije ukroćen.”

Šogun ne beše zadovoljan ovim odgovorom: „Pretpostavljam da govoriš poput ljubitelja životinja. Ti si majstor mačevanja poznat po dobroj borilačkoj veštini i trebalo bi da možeš da savladaš tigra svojom veštinom.” Munenori je odgovorio da bi to mogao da uradi, ali da ima dosta godina da bi to radio pred svojim gospodarom. „Ništa za to, ništa za to, Munenori...”, uzviknuo je šogun. „...Iako bi tvoj uspeh dosta govorio o japanskom mačevalaštvu u inostranstvu, što bi bila čast za Japan.”

Munenori više nije mogao da odbija. Poklonio se šogunu i ostalima, i tiho ustao. Sa gvozdenom lepezom u ruci približio se tigru koji je podivljao kada ga je video. Munenori je stajao pred kavezom i naredio baštovanu da ga otvori. „Da li je sigurno da ga otvorim?”, upitao je baštovan uplašenim glasom. „Sigurno je”, odgovorio je Munenori. Baštovan je još uvek oklevao. „Ne plaši se, već požuri”, odogovorio je plahoviti i odvažni šogun koji je bio spreman da sam priđe tigru ako Munenori ustukne. Na ove reči baštovan je drhtavom rukom otvorio kavez. Tigar se beše spremio za skok. Munenori je stajao blizu ulaza, a onda je neustrašivo ušao u kavez, držeći ispred sebe gvozdenu lepezu. Svi su bez daha posmatrali ovaj prizor.

Životinja beše podivljala, ali je Munenori ostao smiren. Išao je ivicom kaveza držeći sve vreme gvozdenu lepezu uperenu u tigrovo oko. Životinja riknu. Munenori, usredsređujući se na disanje životinje, uperi gvozdenu lepezu ka njenom čelu i glasno viknu. Kao da je bio naelektrisan, tigar zamahnu i povuče glavu, dok su mu oči besno sevale. Ljudi su bili zapanjeni. Munenori još jednom povika, a besna životinja povi svoje prednje šape i spusti vilicu na pod. Majstor se zadovoljno osmehnu i staloženo izađe iz kaveza.

„Bravo! Zaista si dobar u borilačkim veštinama!”, uzviknuo je šogun. Najviše od svih je bio začuđen korejski izaslanik. Munenori se vrati i skromno zauze svoje mesto. Naklonio se pred gospodarom kao da je bio postiđen ovim podvigom koji je smatrao bespotrebnim prikazom svoje veštine.

„Bio si dobar, gospodaru Jagju”, reče sveštenik Takuan Soho.

„Sramota me je jer to beše neprimereno čoveku mojih godina”, odgovorio je Munenori svom učitelju.

„Ne, ne! Tvoje delo će sigurno proslaviti japanske borilačke veštine u stranim zemljama, kao što je rekao šogun”, odgovorio je sveštenik, „Bliski smo već mnogo godina, ali nikada do sada nisam video ovakvu demonstraciju tvoje veštine.”

Dok je Takuan s divljenjem pričao Munenoriju o njegovoj visokoj borilačkoj vičnosti, šogun ga je, više u šali, upitao koja bi budistička vrlina odgovarala istoj situaciji.

„Ništa vas više ne zadovoljava, veliki vladaoče Japana, nego da vidite tako veličanstvenu demonstraciju borilačke veštine, ali to je poslednja stvar kojoj teži budistička vrlina”, odgovorio je sveštenik kroz smeh.

Kada ga je šogun ponovo upitao istu stvar, Takuan je odgovorio da se budistička vrlina ispoljava jedino onda kada je izvan dostignuća borilačke vrline. Iako je Jagju praktikovao dhjanu (meditaciju) opet je divlju životinju slomio mačevalačkim uzvikom, u čemu je najviše bio obučen, i da se ne može isto očekivati od budizma.

„Čuo sam da je vrlina budizma u spasenju svih bića. Nemoguće je spasiti tigra ako osoba nema blagonaklonosti?”, raspitivao se cinični šogun.

„Ne”, odgovorio je sveštenik. „Svaka životinja može biti spasena neograničenom budističkom vrlinom, jer sve one imaju Buda-prirodu. Ali, postoji razlika između toga da se one slome i spasu.”

Šogun je upitao sveštenika da li bi on mogao da spasi životinju umesto da je slomi.

„Pošto nemam beskrajnu vrlinu budizma za mene je nemoguće da spasim životinju, ali u najmanju ruku mogu da probam da je ukrotim”, odgovorio je Takuan.

„To će biti dovljno”, odgovorio je zainteresovani šogun. „Jagju je životinju slomio mačevalačkom veštinom, a ako ti možeš da je ukrotiš budističkom vrlinom to će doneti najveću slavu Japanu u stranim zemljama. Žarko želim da odmah probaš, Takuane.”

Sveštenik se nasmejao i rekao: „Možda prizor neće biti tako interesantan ili veličanstven. Ali, kako želite. Pokušaću da ukrotim životinju.” Poklonio se šogunu i ostalima, i nepripremljen sišao u baštu. Pravo je krenuo ka tigru i sam otvorio vrata kaveza. Kada je baštovan pokušao da ga zaustavi, Takuan je već bio zakoračio u kavez. Tigar se ponovo razljuti na ulazak stranca i urliknu. Neustrašivi i nasmejani sveštenik je ušao u kavez i sam zatvorio vrata, nakon čega je zasukao rukave, stavši pred zver.

Prisutni su razrogačenih očiju gledali u hrabrog sveštenika, ne mogavši da predvide njegov sledeći potez. Prvo je izgledalo da će tigar skočiti na „upadača”, ali daleko od toga da se spremao za napad, već je koraknuo unazad sa podignutim leđima i zaobljen poput kamena, skrhan sveštenikovim prijateljskim stavom. Takuan se malo nagnuo ka napred i iznenada ispružio svoju levu ruku ispred nosa životinje. Ovo tigra nije iziritiralo, već je životinja, nasuprot tome, krotko lizala sveštenikovu ruku.

Jagju Munenori, koji je netremice gledao ovo dešavanje, nesvesno pognu glavu zadivljen ovom scenom, a šogun i ostali prisutni behu zanemeli na ovaj predivni prizor.

Onda je sveštenik pomazio životinju po glavi kao da mu je kućni ljubimac, na šta ona leže i poče da se igra sa njime. Takuan se veselo nasmeja i sede na tigra.

Ovaj događaj je produbio šogunovo poštovanje prema Takuan Sohou. Ipak, nije mogao da shvati kako je životinja bila pripitomljena, pa je za objašnjenje upitao Jagju Munenorija.

Majstor mačevanja mu je odgovorio da mu je učitelj uvek objašnjavao kako se majstorstvo mačevalaštva poklapa sa spoznajom u zenu. U oružanoj borbi osoba ne može ni najmanje da popusti pažnju, jer to u istom trenutku može rezultirati protivnikovim udarcem i porazom, ali za onog ko je dostigao savršenstvo zen meditacije i stanje vrhunca, čak ni božanstva ne mogu da nađu prostor da ga napadnu, a da ne govorimo o životinjama. Tako je stav sveštenika Takuana, koji beše prepun ljubavi, i ni najmanje neprijateljski, bio dovoljan da razneži životinju. Dok je ovo govorio, Munenori je iskreno bio postiđen svojom neveštom i nesavršenom veštinom, u poređenju sa sveštenikovom prosvećenošću.

Šogun se divio Munenoriju koji je govorio o svojim osećanjima iskreno i jasno, dok je dubokim prosvećenjem Takuana bio impresioniran. Zbog toga je dve godine nakon ovog događaja sagradio budistički hram u Šinagavi (delu Tokija) i dao ga na upravljanje Takuanu (1638). Od tada, hram je poznat kao Manšozan Tokaiđi. Nekoliko godina kasnije, 1645, Takuan je preminuo u hramu, a njegov učenik Jagju Munenori sledeće godine. Šogun je obojicu lično posetio na samrtnoj postelji.

U svom delu Životodavni mač, Jagju Munenori kaže: „...Izbaciti sve bolesti iz uma, probuditi obični um, a opet boraviti usred bolesti – ovo je stanje kada ste bez bolesti. ...Čovek koji nema ničega (vezanosti) u srcu je čovek Puta. Nemajući ništa u srcu, kada čini nešto to čini s lakoćom. Pošto je ogledalo uvek čisto i nema unutar sebe nikakvu formu, jasno će se odraziti oblik onoga što je ispred njega. Srce čoveka Puta je poput ogledala: ništa ne čini i savršeno je čisto. Zbog toga, on ima ne-um i nema stvari kojoj nešto nedostaje. Ovo je obični um...“²

Iako za života možda nije dostigao nivo veštine življenja svog učitelja, možemo reći da je životodavni mač Jagju Munenorija ponikao iz oslobođenog srca Takuan Sohoa.

Napomene:

¹ Sveštenik Takuan Soho (1573-1645) je učio budizam u hramu Daitoku u Kjotu. Postao je poznat širom zemlje. Godine 1608, kada mu je bilo 35 godina, pozvao ga je Tojotomi Hidejori, Hidejošijev sin, u Osaka zamak. Takuan je odbio da ide. Kasnije je bio proteran u provinciju Deva pod optužbom da je odbijao da izvrši naređenja Tokugava vlade. Tamo je ostao do starosti, a onda ga je pomilovao treći šogun Iemicu zbog godina, naređujući mu da ostane u Edu (današnji Tokio). Jagju Munenori (1571-1646) je bio Takuanov učenik, vežbajući kod njega zen meditaciju. Njegovim zalaganjem Takuan Soho je bio pomilovan. Šogun je stekao vičnost u mačevanju pod instruktorskom palicom Jagju Munenorija. U mačevalaštvu, jaka tačka mu je bila napad, ali je bio slab u odbrani, gde je obično gubio od ljudi jakog karaktera. Mladi i vatreni šogun se uvek na ovo žalio Munenoriju. Munenori je otvoreno rekao svom gospodaru da je to zbog toga što mu nedostaje mentalna veština i savetovao ga je da vežba meditaciju. Šogun je prihvatio ovaj savet te je, na Munenorijev predlog, bio upoznat sa Takuan Sohoom kao budističkim učiteljem.

² Jagju Munenori, Životodavni mač, Liber, Edicija Kokoro – Duh Istoka, Beograd, 2006, str. 46, 47.