Tri priče
Dželaludin Rumi
Ptica savetovalica
Neki lovac uhvati u zamku jednu pticu, koja mu reče: „Poštovani i plemeniti čoveče! U svom životu si jeo goveđeg i ovčijeg mesa i nikad se nisi zasititi mogao. Ako pojedeš mene, ovako malu i sitnu, takođe se zasititi nećeš. Ali, ako me oslobodiš, tri ću vredna saveta da ti dam, koji će ti pomoći da do sreće stigneš. Prvi ću ti savet u rukama tvojim reći. Ako me oslobodiš, drugi savet ću da ti dam sa krova tvoje kuće. Treću savet ću ti reći kad na drvo budem sletela.“
Čovek prihvati, te mu ptica reče: „Prvi savet je: nikad ne veruj ničijim neverovatnim rečima.“
Lovac odmah oslobodi pticu, koja odlete na krov, odakle mu se obrati: „Drugu savet ti je: nikad ne tuguj nad onim što je prošlo, i ne žali za onim što si izgubio.“
Zatim ptica odlete na granu drveta, sa koje mu reče: „U mom stomaku se nalazi jedan vrlo dragocen, stotinu grama težak biser. Ali, nažalost, nije ti bio suđen, inače bi bogat postao.“
Čuvši ove reči, lovac, sav utučen, poče da jadikuje, a uzdasi njegovi do neba se podigoše. Ptica mu se sa smehom obrati: „Zar ti nisam savetovala da ne tuguješ nad onim što je prošlo? Ili savet moj nisi razumeo ili si gluv? Drugi savet je bio da ne veruješ neverovatnim rečima. Kako je moguće da u mom stomaku bude biser od sto grama, kada ja, cela, nisam teška ni trideset?“
Povrativši se malo, čovek reče: „Mudra ptico! Tvoji saveti su zaista vrlo dragoceni. Reci mi i taj treći savet.“
„Da li si usvojio ona dva saveta, da bih ti i treći rekla?“ odgovori ptica.
Davati savete glupim ljudima isto je kao i plemenito seme u neplodnu slatinu sejati.
Alva i snovi
Putovahu jednom zajedno Jevrejin, Hrišćanin i Musliman. Naišavši na neki karavansaraj, odlučiše da tu prenoće. Donesoše im nešto vrućeg hleba i alve. Jevrejin i Hrišćanin, već bejahu jeli, te stoga predložiše: „Pošto smo siti strpimo se noćas, a hranu ostavimo za sutra.“
Musliman, koji bejaše veoma gladan, jer zbog posta ceo dan ništa nije okusio, reče: „Ne, pojedimo hranu noćas, a strpljenje ostavimo za sutra.“
„Znamo mi da je krajnji cilj tog tvog filozofiranja, taj da ti sam pojedeš ovu hranu, jer smo nas dvojica siti“, odvratiše Jevrejin i Hrišćanin.
„Dajte onda da je podelimo, pa neka svako sa svojim delom čini šta mu je volja“, opet predloži Musliman, na šta oni odgovoriše: „Ova hrana je božije vlasništvo i mi ne treba vlasništvo božije između sebe da delimo.“
Musliman prihvati na kraju da se večeras strpe, a hranu da pojedu ujutru. Kada se ujutru probudiše, dogovoriše se da svako ispriča šta je te noći sanjao, pa čiji san bude najbolji, taj će svu alvu sam da pojede, jer je on među njima najbolji, a njegova duša najsavršenija.
Prvi poče Jevrejin: „U snu sam video kako Mojsije ka meni dolazi, i sa sobom me na Sinaj odvodi. Potom smo se Mojsije, Sinaj i ja u svetlost pretvorili, a iz te svetlosti je neka druga svetlost potekla u kojoj smo svo troje nestali. Potom videh kako se planina na tri dela deli; jedan deo ode ka moru, i celo more slatko postade; drugi deo se spusti na zemlju i od njega izvor postade, koji sve bolesne izleči; treći deo pored Kabe pade i od njega Arafat1 postade. Kada se svesti povratih, a ono planina na svome mestu stoji, ali se ispod nogu Mojsijevih, poput leda, u vodu pretvorila...“
„Ja sam sanjao kako me je Isus na četvrto nebo2, u kuću sunca odveo. Zadivljujuće stvari videh, stvari poput njih na ovom svetu nigde ne postoje. I pošto se moj san zbio na nebu a njegov na zemlji, ja sam bolji od Jevrejina“, reče Hrišćanin.
Poslednji se oglasi Musliman: „Prijatelji! I meni je moj prorok došao i rekao: Ustani, jer je Jevrejin sa Mojsijem na Sinaj otišao, a Hrišćanin sa Isusom na četvrto nebo. Njih dvojica, mudrošću svojom do uzvišenih mesta stigoše, a ti, glup i praznoglav, ovde ostade. Ustani i alvu pojedi! Ja sam, takođe, morao naredbi svog proroka da se pokorim, i alvu da pojedem. Zar se vi ne povinujete zapovestima proroka vaših?“
„U pravu si, istinski san si ti sanjao, a ne mi“, odgovoriše Jevrejin i Hrišćanin.
Božiji vrt, božija ruka, božiji štap
U jednom vrtu neki je čovek snažno tresao urmino drvo, i slatki plodovi su padali na zemlju. Utom naiđe vlasnik tog vrta, koji ga upita: „Hej, glupi čoveče! Šta to radiš?!“
„U čemu je problem?“ odvrati lopov, „sluga božiji, u vrtu božijem, jede urme koje mu je Bog kao hleb svagdašnji podario. Zašto si ljubomoran na prostrtu trpezu božijeg blagoslova i obilja?“
Čuvši to, vlasnik pozva svog slugu: „Donesi mi kanap, kako bih mogao ovom nečoveku prikladan odgovor da dam!“
Sluga mu donese kanap, kojim on čvrsto sveza lopova za drvo, nakon čega poče da ga bije po potkolenicama i leđima. Lopov poče da viče: „Od Boga se stidi! Zašto me biješ?! Ubićeš me!“
„Ovaj sluga božiji, u bašti božijoj, štapom božijim po leđima božijim udara“, odgovori vlasnik.
Lopov, koji bejaše pristalica determinizma, reče: „Plemeniti čoveče, ne tuci me više. U pravu si, odričem se svog mišljenja, nije sudbina gospodar ovog sveta, već naša volja, volja, volja!“
Preveo:
Dejan Spasojević
Napomene:
1 Sveta planina za muslimane.
2 Po islamskom verovanju Isus se nije uzneo više od četvrtog neba, jer je na svojoj odeći imao jednu iglu i zato što je posedovao jednu slomljenu činiju. Stoga je Bog naredio da ga zadrže na četvrtom nebu.
