Priroda na estampama Ando Hirošigea

Sotaro Nakai

Edo kultura je bila kultura ljudi. Ljudi Eda pokušali su da pronađu sve zadovoljstvo života u druženju i okupljanjima. U njihovoj žudnji da duboko urone u zadovoljstvo i uživanje, nisu marili da se upropaste u pozorištima i kvartovima za zabavu. Umetnici su takođe umetničke lepote tražili u ljudima, što je verovatno bila greška. Umetnost koja je izgubila Majku Zemlju da bi sledila frivolnost mora da se smatra žalosnom umetnošću, jer veština i tehnika, koliko god da poboljšavaju slikarstvo, ne mogu da se uporede sa lepotama prirode.

Ićirjusai Hirošige (1797-1858) je bio taj koji je otkrio „izgubljenu zemlju“ u opštoj dekadenciji umetnosti i, takođe taj koji je ulio novi život u umetnost. Zašto se priroda izgubila u razvoju umetnosti u Edu? Kultura Eda je rasla zajedno sa gradom koji je bio njen centar. Drugim rečima, njegovu kulturu su negovali građani koji su tražili lepotu i zadovoljstvo među sobom, i zbog toga ne iznenađuje da područja umetnosti i književnosti treba da se ograniče unutar ovih granica. Kultura Eda suštinski je bila kultura običnih ljudi, čije su sudbine bile pod uticajem razvoja grada. U umu ljudi iz Eda uvek je postojalo divljenje i ponos prema gradu u kome su živeli. Postoji još jači razlog zašto su ljudi iz Eda tražili svoja zadovoljstva među ljudima. U to vreme obični ljudi iz Eda držali su finansijsku moć u svojim rukama, i novac je bio njihov život i duša, pa, opet, oni nikada nisu oklevali da ga troše poput vode. Zbog čega? U to vreme obični ljudi su patili pod tiranijom i ugnjetavanjem vlade Tokugava, ali se nisu usuđivali ni prst da podignu protiv tiranina, jer je to značilo momentalnu smrt. Njihova potisnuta osećanja pronašla su bezbedan ventil u zadovoljstvima koje je mogao kupiti novac. Ne čudi što su se u ovakvim okolnostima čudesno razvila pozorišta i kvartovi za zabavu, čime je poslednji trag prirode bio zbrisan iz umetnosti i književnosti grada. Međutim, bilo je očigledno da ljudi nisu mogli da zauvek žive u kaljuzi čulnosti, i pre ili kasnije morao je doći dan buđenja.

Hirošige je bio taj koji je prvi otkrio „izgubljenu zemlju“ u opštoj degeneraciji. Istina je da su Seikaku i Ikju u književnosti, i Harunobu, Tojoharu, Kijonaga, Utamaro i Hokusai u umetnosti, pokušali da oslikaju prirodu u većoj ili manjoj meri, ali niko od njih nije dublje prodro u svoj cilj i objekat nego što je to učinio Hirošige.

Hirošigeova umetnost – Istina je da su se ljudi umorili od previše veštine i izveštačenosti u kulturi Eda, kao i od umetnosti i književnosti bez pravog i iskrenog duha. Od Kansei ere, vlada Tokugava je više puta bezuspešno izdavala naređenja da bi proverila koliko su ljudi raskalašni. Tokom ere Tenpo, Mizuno Ećizen no Kami izdao je drugo naređenje kojim se ljudima nametalo da je potrebno da štede i čuvaju. Od tog vremena pa nadalje ljudi su postepeno počeli da žive smirenije i jednostavnije, i ovu tendenciju u popularnom ukusu ne treba izgubiti iz vida prilikom proučavanja popularne i narodne umetnosti kao što je ukijo-e (grafika u boji).

U početku je Hirošige imao običaj da slika ljudske figure, ali je kasnije postao svestan da to nije bila njegova misija, i sve veća potražnja ga je približila prirodi. U ranoj Tenpo eri, Hirošige se pridružio grupi ljudi koje je vlada Tokugava poslala u Kjoto da predaju caru na poklon konja, pa je tom prilikom putovao putem Tokaido. Putovanje je otvorilo majstoru oči na više načina i za više stvari. Kada je priroda bila prostrta pred umetnika u punom svom sjaju, neiskorišćeni umetnički instinkti skriveni u unutrašnjem kutku Hirošigeovog uma počeli su da se neumoljivo i nemirno kreću, i sigurno su njegovo ushićenje i zadivljenost bili bezgranični. On je bio pogođen novim nadahnućem koje je dugovao lepotama prirode i tajnama zemlje koje do tada nije mogao da raspozna, te tada odlučuje da posveti svoj život i umetnost prirodi. Hirošige je iz uskih ograničenja umetnosti u kojima je navikao da se kreće izašao, iz tame na svetlo, i u širi i lepši novi svet. Ne čudi što je majstor bio ispunjen novim i uzvišenijim nadahnućem. Rezultat je bio stvaranje zbirki „Tokaido Gođusan Cugi“, „Kjoto Meišo“ i „Omi Hakei“.

Otada je Hirošige putovao zemljom uzduž i popreko, opisujući prirodu u svim njenim vidovima. Putovao je tihim, usamljenim putevima starog Japana u potrazi za temama svojih slika, a kada bi pala noć, pod gostoljubivim svetlom nepoznate krčme, osvežavao se i uživao u umetničkim doživljajima koje je stekao tokom dana.

Hirošige je prišao prirodi sa jednostavnom, neukrašenom jednostavnošću i umetničkom istinoljubivošću, i u tome leži jasna razlika između njegovih dela i onih Hokusaija i Tojoharua. Neki umetnici u svom pokušaju tumačenja prirode u njenim pravim, istinskim aspektima prianjaju samo za njenu spoljašnju ljusku, pa su njihova dela neizbežno površna i manjkava. Međutim, Hirošigeov stav u opisivanju prirode je iskren, jasan i jednostavan, a rezultat je predivno snažan. Međutim, njegove slike nisu oslobođene tonova usamljenosti, humora, melanholije i rezigniranosti, koje su očigledno proisticali iz sveta u kome je živeo. Posebno su usamljenost i rezigniranost bile preovlađujuća osećanja ljudi iz Eda tog vremena. Ugnjetavanje bakufua (vojne vlade) koje se sprovodilo nad običnim ljudima bilo je toliko surovo i nemilosrdno da su ljudi morali da žive u stalnom strahu i strepnji od moćnika, i vremenom su im se u umove usadila osećanja usamljenosti i melanholije. Oni čak nisu imali snage da naglas negoduju, a još manje da protestvuju zbog nedela kojima su bili izlagani – samo su se tiho žalili i prepuštali svojoj sudbini. Ovo je razlog zbog čega su tonovi usamljenosti i melanholije primetni u nekim Hirošigeovim delima.

Hirošige je izbegavao da oslikava vrevu i užurbanost života, već je uživao u opisivanju takvih prizora u kojima se prolećni dan završava među letećim pahuljicama cvetova trešnje i udaljenim zvukom zvona hrama. Ne sme se, međutim, misliti da ovakvi tonovi preovlađuju u svim Hirošigeovim slikama. U nekim njegovim delima lagani humor i čilost sjaje poput dragulja, kao što su prizori u Gojuu i drugim mestima sa njegovih Tokaido estampi. U svakom tumačenju Hirošigea i njegove umetnosti ne sme se izgubiti iz vida i zanemariti duhovita i komična strana njegovog karaktera.

Većina Hirošigeove umetnosti daje jedan neodoljivi osećaj usamljenosti, a posebno se čini da je uživao u predstavljanju hodočasnika i ostalih putnika koji, u smiraj dana, žure ka krčmama. Međutim, primetno je da čak i u usamljenom okruženju, u Hirošigeovim delima postoji prijatna, topla i predivna harmonija čoveka i prirode. Ovaj efekat je posebno očigledan u slikama iz zbirke Kjoto Meišo i Naniva Meišo.

Hirošige je tretirao ljude kao deo prirode i doveo je čoveka i zemlju u savršeni sklad. Ovo je ono što njegovu umetnost čini posebno dragocenom. Proučavanje Hirošigeovog slikarstva može vas ubediti da su ljudske figure u njegovim delima u takvom savršenom skladu sa njihovim okruženjem da su prisutne kao deo prirode bez i najmanje greške. Tako je ljudima bilo omogućeno da se vrate zemlji od koje su nastali, odbacujući raskošnu površnost i neprirodnost.

Hirošigeovo portretisanje pejzažnih scena je jednostavno, jasno i osećajno. On je posedovao veštinu da u umu gledaoca živopisno vrati lepote prirode koje, iako ih je posmatrač godinama gledao, nije uspeo da primeti i ceni. Hirošigeova umetnost je toliko popularna, omiljena, poznata, narodska po sadržaju, meka u simetriji, i toliko šarmantna i omamljujuća da, kada proučavate njegove slike, stičete utisak kao da spavate u majčinom zagrljaju uz melodiju dečje pesme.

Čak je i u ukijo-e umetnosti pre Hirošigea bilo onih koji su opisivali nezavisni pejzažni prizor. Među njima se može spomenuti zbirka „Omi Hakei“ od Kitao Seibija, „Poznata mesta na Tokaidu“ od Tojohiroa, i „Omi Hakei“ od Kijonage. Ako ih uporedimo sa Hirošigeovim delima, delima ovih umetnika, koja su nesumljivo izvrsna na svoj način, nedostaje iskrenost da dublje prodru u tajne pirode. Za estampe iz zbirke „Poznata mesta Eda kroz 12 meseci“ od Utamaroa, može se reći da su samo proizvod mašte i da u njima nema traga od iskrenosti pejzažnih slika. Hokusai, Hirošigeov savremenik, može se opisati kao bolji i ozbiljniji pejzažni slikar od Utamaroa. Međutim, Hokusai u svom delu suviše pribegava umetnosti i ne može se smatrati jednostavnim i iskrenim slikarem prirode. Sâm Hirošige je istakao ovu tendenciju u Hokusaijevoj umetnosti u uvodu svoje zbirke „Stotinu pogleda na Fuđi“, izdatoj u 6. godini ere Ansei.

Ukratko, za Hirošigeovo slikarstvo se može reći da je potpuno oslobođeno površnih ukrasa, da je on uspeo da uskrsne zemlju koja je bila izgubljena usled posebno izmučene kulture Eda. Tiha melanholija i spokojna usamljenost pretežne su odlike Hirošigeovih slika, ali one su pronicljivo prošarane blagim, lakim humorom i iskričavom dovitljivošću.

Prevela:
Sonja Višnjić Žižović