Брачни морал у Босанској Крајини крајем XIX и почетком XX вијека (Према документима из црквених архива Прекаје, Преодца и Рора)

Радован Пилиповић

У недавно пронађеном архивском материјалу који потиче из црквене администрације три села Босанске Крајине – Прекаје, Преодца и Рора – налазимо доста докумената на основу чијег садржаја се могу осветлити до сада мало знане стране живота српског народа на том подручју у прошлости. У црквеној архиви парохија Прекаје и Преодца, које су крајем XIX и почетком XX вијека обухватале пространу територију од десетак раштрканих планинских мјеста на горњем току ријеке Унац, налазимо обилну грађу која нам свједочи о брачном моралу, споровима међу супружницима и свеукупним полним односима међу тамошњим народом. Догматско учење православне Цркве истиче да је брачна веза мушкарца и жене света, да прасликује однос Христа према Цркви. Патријархална култура настала и његована на простору динарског појаса, строга свијест када је ријеч о жени на том подручју, њен друштвени положај и улога увријежени су у схватању да су наши преци живјели уредно, без трзавица и огријешења о догму и канонско право. С друге стране, канонско учење Православне цркве које се тиче брака и полности, развијало се кроз не баш пријатне случајеве и искуства. Други и трећи брак дозвољаван је само у извјесним случајевима, а за прељубу постоји различита скала епитимије, казне и прописаног кајања.

Црква Успенија Пресвете Богородице у Прекаји, општина Дрвар (пре реконструкције 2008. г)

Трократно брачно оглашавање, наслијеђено из ранохришћанског периода, имало је за циљ упознавање заједнице са намјером младенаца да ступе у брак. У том периоду, који обухвата три литургије, свако ко би имао нешто против намјерене везе могао је да интервенише или би се воља једне стране до те мјере преиспитивала да се од женидбе, односно удаје одустајало. С друге стране, парох младе би обављао оглашавање, па би послије писмом обавјештавао пароха младожење да између будућих супружника не постоје никакве сметње родбинског или духовно-сродственог карактера. У једном писму протопрезвитера гламочког Стеве Кукрике пароху у Прекаји Марку Савићу упозорава да „ако се неко жени из туђе парохије без пропратнице не усуђујте се таквога вјенчати“.¹

Митрополит Сава Косановић је видовданском Окружницом из 1881. године указивао да је потребно да младићу најмање буде 18, а дјевојци 16 година за ступање у брачну везу.² На почетку те пастирске поуке митрополит савјетује и да се избјегава проводаџисање младенаца на невиђено: „Брачним свађама и несагласју много доприноси та околност, што неки родитељи, желећи да се опријатеље са породицама њима угоднима или имућнима, по своме родитељском упливу насилно склањају своју дјецу да пођу за лица која се прије вјенчања нијесу ни виђела, или с њима немају вољу ступити у брак“.³

Митрополит Сава је Окружницом од 13. децембра 1882. потврдио ранију одлуку да је доња граница стасалости за женидбу 18 година, као и то да „онај момак који бегенише да се жени“ мора имати дозволу од политичких власти, односно потврду да је регулисао војну обавезу.⁴

Ево још једног примјера који свједочи о процедури ступања у брачне везе. У писму од 5. октобра 1884, прота Илија Билбија из Бастаса поручује оцу Марку Савићу у Унац-Брдо: „Можете слободно бракосочетати моју парокијанку Милицу ћер Јована Марића са вашим парокијаном Н. Н. сином Лазе Краља, ако код вас нема каквог сротства или претпријатства или какве препреке од Владине стране.“ Прота потом у истом контексту наглашава: „Умољава се Ваша пречасност да би благоизволили узети за моје заслуге 3 форинте, или од Лазе или од Јове Мареље и ако ми не пошаљете није слободно вјенчање“.⁵

По сачуваним вјенчаним листовима из периода 1881-1886. године 95% склопљених бракова су били првобрачни, а другобрачни су склапани углавном у ситуацији када је једна страна била удова или, што је рјеђе, обе. У већини случајева није било препрека у степену сродства супружника, а када би било таквих наговештаја, онда се то детаљно испитивало.

Региструјемо и један случај предбрачног полног искуства, али је Црква управо ту снисходила. Гламочки протопрезвитер Стево Кукрика у вези с тим писао је оцу Марку Савићу, пароху прекајском:

„По жељи ваших парохијана да се вјенчају у цркви на граду, Јована и Симеуне ћулум. Тако с њима морате Ви прећи и бракосочетати их у Господу. Они кроз то, погрјешивши, милост и опроштење добиће, кад жељу имају Светој Цркви на град прићи. Ако усхтједну, како су ту мени од скора своју жељу открили, с њима пођите, али без сватова и чињења пира. Ако би што друкчије учинили одговорни ће бити. Од истог Јована плаћу унапред да сте примили, како је договорено...“⁶

Вјенчање без присуства јавности у градској цркви очигледно се обављало из поменутих разлога, јер се пароху из Прекаје налаже: „Запишите оно вријеме кад је Симеуна с Јованом затешкала и дан рођења њиног дјетета“.⁷

Таква строга процедура је за данашње поимање помало смијешна:

„Како се препоручује овом протопрезвитерском уреду, који тако исто сад и вама налаже, да означите у протокол кад исте вјенчате, тј. колико су невјенчани живјели, а тако и крштајемо дијете њино кад се роди и крсти, назначите у протоколу вријеме њиног живљена и послије по бракосочетању и очево признање“.⁸

Црквене власти су жељеле да буду сигурне да млада не доноси мужу Јовану ћулуму „сувишан мираз“, тј. да је дијете плод љубави која није могла да сачека ону ноћ послије свадбеног весеља. Још једном је наглашено да их свештеник поред свега може вјенчати, „али без икаква пировања што по разлогу не могу чинити“.⁹

Један документ, који је плод недовољно разјашњених околности, открива нам строго поштовање архијерејских наредби и свештенички страх од кршења прописаних норми.

„Вјенчавајте, по достављеном извјештају о сродству куће Радановића, али нек се Цркве сјете, благослов Божији да би на њима био. Убудуће браћи и народу прикричите (поручите, прим. Р. П.), старјешине да народ чувају, закон Божији пазе, јер која је корист ма шта имали и добили, кад Божијим благословом не би живјели.“¹⁰

Исто је поступио прото Стево Кукрика када је у питању био брак Симеуна Лукача и Јоке Томазовић. Он савјетује Марка Савића: „Од свега оче пазите се чега противног Светој Православној Цркви и придржавајте се правила каноничних, желеће Вама и вашим парохијанима срећан напредак у свему“.¹¹

О једном другом случају знамо и нешто више. Никола Савић и Милица Руњо жељели су да ступе у брак. Међутим, постојале су уклоњиве брачне сметње, које су се сводиле на сљедеће: стриц Миличиног оца Игњатија Руње, Дако Руњо је кумовао породици Савић, тј. Руње су њима „кумови други и разведено им је духовно сродство“, али „Богу да се моле. Он је милостив“.¹² Међутим, у неким приликама кумство је представљало неуклоњиву брачну сметњу. Парохијанин Марко Шешум није могао да се вјенча из наведеног разлога, а прота је наложио пароху у Прекаји: „.. Кричите старом и младом да својту и кумство пазе, закон Божији нека чувају, гријех и проклетство да не чине, јер ће вјечно пропасти и утрти се њихово име са земље“.¹³ Дако Руњо је, изгледа, често кумовао, па ни његовом сину Шпири није одобрен брак са Милицом Матић, јер је „то непоштовање црквених канона и јер би то свијет саблазнило“.¹⁴

У вези са брачним сједињењем „дјевице Марије“ (од оца Николе Вујаковића и мајке Стане, рођене Субашић) и момка Марка Срдића (од оца Стевана Срдића и мајке Деве Чечарић) није било већих проблема, с тим што је окружни протопрезвитер гламочки Стево Кукрика био у недоумици, односно није био начисто „је ли тако као што је мени казато да је том Марку Стевана Срдићу 18 година“.¹⁵ Прота Кукрика у том контексту опомиње јереја Савића: „Јер ако нема прописане доби да се не усудите вјенчати.“¹⁶ Његове сумње у доб и младалачку нарав плахог домаћина врло брзо су се обистиниле. Поменути брак је доспио у кризу, а свештеник Савић је добио службено писмо сљедеће садржине:

„Из Ваше парохије од Црног Врха, у Отковцима се находи жена Марка Срдића именом Марија, рођена Вујаковић, која је од њега, свог мужа Марка, реченог Срдића побјегла. Овим се позивате да што пре упутите свог парохијанина да своју жену себи прими и да у љубави живе како Господ Бог заповједа. Нек се прођу мрзости, псовке и тучњаве, што неваљали чине и незнабошци раде. Отићи ћете кући тог Срдића те њему и његову оцу прикричите, да њој не би какво зло учинили, јер ће зато својом душом и кожом одговорни бити. Добро нек се уразуме. По исту нек одма оду док је нисам са оружницима тамо опремио. Ослањајући се на Божију помоћ, да чак дотле неће се дотерати, частопљубије христијанско неће допустити себи безаконо живљење, то јест дати се навест на какво зло и какав гријех учинити.“¹⁷

Када је ријеч о брачној сметњи која се тиче крвног сродства, гламочки прота је увијек био обазрив. Једном приликом пише: „.. Тај брак у двородном сродству седмог степена стоји, по Крмчији, без дозволе области пречасне Конзисторије и благословенија Њ. Вис. Преосвештенства не морете вјенчати, но ако другачије осим тог они нијесу, јер Никола Марчета, по својој матери Јеки Максимовић, са Стојом Максимовић овако стоји. (Слиједи шема сродства).“¹⁸ За два дана прота Кукурика добија још тачније податке, па закључује да њихову планирану брачну везу „свето право по Кормчији не забрањује“, али се ограђује, пишући оцу Савићу: „Ако је тако, а ако не, ви ћете одговорни бити“. ¹⁹

Према сачуваним брачним одобрењима, дјевојке су 1893. године у парохију прекајску долазиле из Плавна, Стрмице, Полаче, али и са друге стране Динаре, из Пеуља, Вагана и Камена. Наредне 1894. парохијани оца Марка Савића су се много мање женили цурама из Далмације. Јока Ђурић из Плавна, била је, како је остало забиљежено, једина Далматинка која се те године удала у Црни Врх за Пану Калабу („са Паном Калабом, сином Јакова из Црнога Вр’а“). Увјерење о њеној безбрачности издао је плавањски парох, отац Макарије Дубајић.²⁰ С друге стране, Марији Јонџи из Грковаца, Марији Галић из Пеуља, Ружици Барош и Стани Радивојевић из Црног Луга увјерење о безбрачности је издао отац Милош Билбија, парох у Црном Лугу код Босанског Грахова.²¹ Своје парохијанке су препоручивали свештеници: Илија Јакшић из Пеуља, Ристо Матић из Камена, Михаило Антонијевић из Вагана, Илија Билбија из Грахова, Вид Бањац из Трнинића Бријега и Никола Иваковић из Бастаса. Занимљив је и запис да је један делија на одслужењу војног рока у Бечу добио дозволу од војних власти да се жени 3. децембра 1894. Звао се Стеван Омић, имао је 22 године, поријеклом из Преодца, а његова изабраница била је поменута, млађана, Марија Јонџа са тек 17 година.

Митрополит Георгије Николајевић опомиње свештенство да се не усуђује вјенчавати одређене особе по други пут без дозволе црквених судова, јер ће у супротном, како наводи, бити кажњени. Духовне и практичне лоше посљедице, према његовим ријечима, просто су несагледиве, па не треба давати „повода да се свештеници по судовима с тога затварају, са парохија дижу, да им се парохијски приходи одузимају и тим и себе и своје породице упропашћују и углед свештенички обарају.“²²

Нови дабробосански митрополит Николај Мандић је уређивању брачних односа посветио нарочиту пажњу. А имао је, као што ћемо и видјети, и конкретних повода. У једној од својих окружница вели: „У години 1897. десила су се два немила случаја: да је муж у завади и процесу убио своју супругу. Поводом тога, а обзиром на велики број завађених брачника и брачних процеса, који су у течају код ове Консисторије, наређује се пречасном српско-православном парохијском свештенству, да сходним начином посавјетује своје парохијане, да не би у јарости сличан тешки гријех починили, те тиме упропастили и себе и своју породицу.“²³

Могуће жариште супружничких сукоба о којима пише митрополит Николај постојало је у парохији прекајској. Радило се о брачним размирицама Петра Срдића из Црног Врха и његове супруге Јелке Бајић, коју црквени документи називају наложницом Атанасија Драгаша из Трнинића Бријега. Али, према сачуваним документима, није овдје сва кривица била на жени. Пошто се Петар Срдић није појавио на рочишту 20. септембра 1890. хотимично је признао наводе своје тадашње супруге. Он је почетком 1898. године желио да обнови процес. Да би то постигао Конзисторија је указала да мора поштовати одређену процедуру: „Да се молба његова ријеши потребно је да Петар Срдић достави Консисторији вјенчани лист, свједоџбу љечничку о способности за брак, свједоџбу својега владања прије и за вријеме брака и послије растанка са супругом. Осим тога нека свједоцима докаже да он није узрок брачне размирице.“ На крају му је саопштено: „Тек кад ти писмени докази Духовном суду поднесени буду, ријешиће се његова молба, да ли се може обновити парница“.²⁴

Ни тако високи административни захтјеви нису спријечили Петра Срдића да се са бившом женом суочи на суду. За сакупљање свих тражених докумената било му је потребно чак пет година. Парница је заказана за 16. август 1903. године, обавјештава Стево Кукрика пароха у Прекају.²⁵

Митрополит Николај је 8. фебруара 1898. затражио од свих парохија тачне податке о броју „дивљих“ и несложних бракова како би имао тачан увид у стање на нивоу цијеле епархије.²⁶ Конзисторија му је вратила попуњене упућене јој спискове о несложним браковима из парохије гламочке и преодачке. „А, гдје су искази осталих парохија вашега протопрезвитерата?“, питао је митрополит Николај проту Стеву Кукрику, тражећи да се „према овима и остали искази по рубрикама тачно исправе...“²⁷

Марко Савић, парох у Прекаји је, већ по својој уобичајеној административној ноншалантности и аљкавости, одуговлачио па га протопрезвитер из Гламоча опомиње: „Дуовниче, шта је рећи да још не шаљете онај исправак од листа несложнијех супруга? Зар сте заборавили, а мене због тог вашег окаснивања куцају одозгоре. Да одговорите, јер је већ крајње: или – или!“²⁸

Тачан број склопљених бракова у парохији прекајској 1900. године било би могуће утврдити само на основу књига вјенчаних, али оне, нажалост, нису сачуване. Ипак, поуздано знамо да је шест дјевојака дошло и удало се у поменуту парохију. Биле су то Мима Буква из Полаче, Анђелија Балаћ и Марија Беркић из Кесића код Грахова, а из Гламочког поља дођоше Дева Мрђеновић из Пријана, Милица Галић из Малешеваца и Дева Ловро из Шумњака.

Биљежимо у наставку и случајеве неуклоњивих брачних сметњи. Митрополит Николај је имао податке да у „совокупљенију“ живе Илија Рујевић и Доста Гајевић у Мрђама који су били „у петом степену двородног сродства“. Њих је требало раставити, чак и „оружаном силом, путем Котарског Уреда у Гламочу“, а парох треба да одлучи од Светог Причешћа „речене грјешнике, којима се брак никако одобрити не може“.²⁹

У трећем степену кумства је био и Јован Милаковић са Јоком Вокић из Мрђа, па Конзисторија налаже проти Стеви Кукрики у Гламочу да горепоменутог „обавијести, опоменувши га најстрожије да од те своје грешне намјере одустане и себи другога брачног друга потражи“.³⁰

Година 1900. у парохији Прекаји је запамћена и по занимљивим и смјелим обраћањима Духовном суду у Сарајеву. Пери Икићу из Мрђа је на његову молбу од 22. маја одговорено да не може ступити у нови брак поред живе законите супруге, „јер је дужност законитих супруга да се узајамно у свему потпомажу и сваку биједу и невољу заједнички до смрти сносе“.³¹

Николи Срдић и Мари Кајтез из Црног Врха није одобрено вјенчање, јер „се налазе у петом степену двородног сродства“.³²

Црни Врх је такође у том времену био познат по брачним споровима. Јови Срдићу је пријетила опасност да се његов процес против супруге Станке обустави због неправилно поднешене тужбе, па је опоменут да понови процедуру.³³ Међутим, још црње му се писало, јер му је 19. новембра 1900. године Конзисторија забранила „да прије окончања његове бракоразводне парнице са супругом му Станком, рођ. Глијаковић са икојом женском ступи у брачну заједницу“.³⁴

Међу народом је колала и прича о љубавном троуглу Марка Ћулума, Николе Миљковића и Јоке, рођене Нинковић. Прича о њима започиње 1879. године када се Јока удала за Марка Ћулума из Црног Врха. Провевши пет година у браку, 1884. се одважила на бијег од законитог мужа пошавши за Николу Миљковића. Вјенчање тих љубавних бјегунаца обавио је у својој кући у Бања Луци свештеник Василије Јунгић. До 1900. године Јока је са Николом изродила шесторо деце. Црквени суд Дабробосанске митрополије је тај брак прогласио неважећим, „јер је законито постојећи брак безусловна сметња новоме браку“, а дјеци је онемогућио да носе презиме свога биолошког оца, прописавши да носе од мајке – Нинковић.³⁵ Марку је као утјеха остала могућност да против законите жене поднесе тужбу за развод брака, „јер је доказано да је она учинила злочин двобрачја, односно прељубе стекавши са другим човјеком шестеро дјеце“.³⁶

У таквом окружењу једна душа попут Алексе Ћулума пожељела је богоугодан живот у неком забаченом манастиру. Управа манастира Озрена је за свог манастирског ђака Алексу Ћулумовића, „званог Ћулума“ од надлежних затражила свједочанство о безбрачности.³⁷ Дотични се доцније замонашио и постао сабрат манастира Тавне, Антим Ћулумовић.³⁸

Стево Кукрика, стари прота који је мотрио на ред у парохији, писао је пароху прекајском: „Утом и Марко Ћулум грдно погријеши што је узео другу, па се пита ово протопрезвитерско звање чија је и каква је за тим Марком Ћулумом конкубина, са којом је у толико година у наложништву живио, што ће рећи у дивљаштву...“³⁹

Црква је одбацивала наложничке везе. За Илију Рујевића из Мрђа и Досту Гајевић из Мокронога је остало записано да треба да се растану, „јер ће у противном случају од Цркве бити одлучени“.⁴⁰ Још крајем 1901. црквене власти су назирале да у њиховој вези постоје извјесне сметње.⁴¹

Почетком XX вијека и на подручју Прекаје и околине долази до извјесне еманципације жене. Јока Прпа, удата Максић из Санице била је међу првима која је „пресавила табак“ против свога супруга Јована Максића. У записнику, састављеном код свештеника у Саници Ђорђа Кондића, она је изјавила да њен муж 13 година брачног живота није био „у опхођењу“ и „да тога ради ни дјеце није имала“.⁴² „Никад се није старао да подмирује моје женске потребе, него сам се сама морала старати за све што ми треба“, прецизирала је незадовољна жена, рекавши још да је муж тукао „и стално одгонио од себе, док се на крају није код оца смирила“.⁴³

Биљежимо још једну занимљивост. Котарски уред је 1906. године тражио податке да ли је у Прекаји или Преодцу обављено вјенчање љубавних бјегунаца, неког Швабе Хајнриха Посингера из Пресбурга са неком препланулом цуром Мерцедес Камизеда из „Рио де Јанеира“.⁴⁴ Марко Савић мора да је био збуњен када је читао допис, а нама, како не знамо његово одговор, преостаје да нагађамо да ли се речени авантуриста (радник код Штајнбајза?), заиста вјенчао баш у српској цркви?

Мало података има о свештеничком наплаћивању обреда вјенчања. Доступан је документ који свједочи да је Ђуро Батез из Рора у Котарском уреду извадио потврду да је „приправан у свако доба положити одпадајућу таксу од 5 круна, али му парох захтјева 20 круна што платити није у стању“.⁴⁵ Наиме, цијена вјенчања је одређивана према имовном стању; најсиромашнији слој је плаћао пет круна, затим је слиједила група која је плаћала 10 и на крају посљедња, најбогатија, која је за обреде вјенчања издвајала више од 10 круна.⁴⁶

Један други документ из 1907. године је обојен романтичним тоновима. У њему се наводи да је бјег Ружице Гашић (кћери Јове и Станице) из Вагана у Роре за шпиру (Марка) Срдића био из љубави и да представља отпор родитељској забрани ступања у брак. Њен надлежни свештеник је у изјави написао: „Иста ђевојка је доброг владања“ и установио да не постоје никакве друге препреке за њихово ступање у брак.⁴⁷

Епархијски суд у Сарајеву је у љето 1909. године имао да решава љубавне јаде Јована Мирчића из Малешеваца који је тужио „одбјеглу супругу Ђуку, коју је њен отац преваривши тужитеља одвео другом човјеку, прозваном Браљи у Срдић Долину“.⁴⁸ Да је отац два пута узео дарове за своју кћер то је очигледно, али је Црква тражила од свештеника Марка Савића да ствар подробније испита: „Нека парохијско звање позове поменуту Ђуку и нека је о узроцима бјекства и наложништва испита имајући је озбиљно посавјетовати да се гријеха окане“, исто се односило и на човјека са звучним надмком: „Уједно се има и Ђукин наложник испитати, да ли је знао да је Ђука туђа законита жена, да ли ју је њему отац њен довео; шта је платио за њу њеном оцу, и да ли ће се наложништва оканути, пошто ће иначе имати неприлике“.⁴⁹ Са Браљом, коме се право име изгубило и заборавило, није се било играти. На полеђини документа остала је биљешка: „Примљено, 12. IX 1909“, без парохијског печата.

Проблем несложних бракова требало је да буде процесуиран најприје кроз поступак мирења несложних супружника, што је прописао митрополит Евгеније 18. јула 1912. године. На три рочишта у размацима од по три седмице требало је да се појаве тужена и тужитељска страна, а тек послије тога могло се приступити званичном разводу брака.⁵⁰

Почетком 1917. године митрополит Евгеније је издао посланицу у којој је жене упућивао на вјерност и чување брачне постеље док су им мужеви на фронту. Сви бракови, каже митрополит, који буду закључени упркос очигледној забрани због постојеће брачне везе биће развргнути. „Оба такова лица треба упозорити на срамоту коју наносе образу и поносу војничкој служби одсутног мушкарца, који би могао кад се кући врати, због тешке увреде тиме му нанешене, велике неприлике и штете нанијети и починити...“⁵¹

 

 

НАПОМЕНЕ:

¹ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 13. септембар 1885.

² Окружница митрополита Саве Косановића, Број 77, Видовдан 1881.

³ Исто.

⁴ Окружница митрополита Саве Косановића, Из сједнице АЕ. М. Конзисторије у Сарајеву, број 1196, 13. децембра 1882. Препис проте Стеве Кукрике.

⁵ Писмо Илије Билбије Марку Савићу, 5. октобар 1884.

⁶ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 13. април 1885.

⁷ Исто.

⁸ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 12. април 1885.

⁹ Исто.

¹⁰ Исто, 14. септембар 1886.

¹¹ Исто, 17. септембар 1885.

¹² Исто, 17. октобар 1886. Стево Кукурика је у почетку био против овог брака, када је писао Марку Савићу: „Они безаконо против светих канона раде, управо наопако се чини, да ту среће ни благослова Божијег не има. А ви се чувајте да са истим не пострадате.“ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 24. мај 1887.

¹³ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 16. октобар 1885.

¹⁴ Српско-православна АЕМ Конзисторија дабробосанска, број 427, протопрезвитерском звању у Гламочу, 25. априла 1902.

¹⁵ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 24. октобар 1886.

¹⁶ Исто.

¹⁷ Исто, 3. новембар 1887.

¹⁸ Исто, 17. септембар 1887.

¹⁹ Исто, 19. септембар 1887.

²⁰ Исто, 9. новембар 1894.

²¹ Српско православни парохијски уред црнолушки 20. септембар, бр 23, 3. новембар, бр. 34, 26. октобар, бр. 31, 28. октобар 1898, бр. 32.

²² Окружница свему српско-православном свештенству архидијецезе сарајевске преко протопрезвитерских уреда, бр 1342, АЕ. и Митрополит босански Ђорђе Николајевић, 30. октобар 1886.

²³ Окружница митрополита Николаја Мандића, број 3335, 8. јануар 1897. Препис проте Стеве Кукрике.

²⁴ Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 533, Консисторијална сједница у Сарајеву од 5. марта 1898. Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч.

²⁵ Писмо Стеве Кукрике, број 715, Марку М. Савићу, 7. август 1903.

²⁶ Окружница митрополита Николаја Мандића, број 3387, 8. фебруар 1898.

²⁷ Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 606, Консисторијална сједница у Сарајеву од 12. марта 1898. Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч.

²⁸ Писмо Стеве Кукрике Марку Савићу, 11. мај 1898.

²⁹ Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 3536, Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч, 16. децембар 1899.

³⁰ Срп. Православна АЕ. М. Консист. Дабробосанска, број 980, Конситоријална сједница у Сарајеву од 15. јуна 1900. Срп. Православ. парохијском звању у Гламоч.

³¹ Исто, број 979.

³² Исто, број 978.

³³ Исто, број 1229, Конситоријална сједница у Сарајеву од 15. септембра 1900. Срп. Православ. Протопрезвитерском звању у Гламоч.

³⁴ Исто, број 2059, Конситоријална сједница у Сарајеву од 19. новембра 1900. Срп. Православ. парохијском звању у Гламоч.

³⁵ Исто, број 579, Конситоријална сједница у Сарајеву од 22. септембра 1900. Марку Ћулуму у Црни Врх.

³⁶ Исто. Други документ под истим деловодним протоколом.

³⁷ Управа српско-православног манастира Озрена, пречасном српско-православном протопрезвитерском звању у Гламочу, 1. јул 1898.

³⁸ Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Београд 1960. Рођен је 17. марта 1878, замонашен 30. јула 1900, одведен у Јадовно 12. јула 1941. где је скончао мученичком смрћу.

³⁹ Српско-православно протопрезвитерско звање у Гламочу, број 136, Српско-православном часном парохијском звању у Прекаји, Лучиндан 1900.

⁴⁰ Српско-православна АЕМ Конзисторија у Сарајеву, број 68, протопрезвитерском звању у Гламочу, 23. јануар 1902.

⁴¹ Исто, број 1884, 19. децембар 1901.

⁴² Српско-православно парохијско звање у Саници, број 22, Високопречасној српско-православној Конзисторији у Бања Луку, 3. октобар 1904.

⁴³ Исто.

⁴⁴ Котарски уред у Гламочу, број 7368, пречасном српском парохијском звању у Преодцу, 23. новембар 1906.

⁴⁵ Котарски уред у Гламочу, број 5426, Српско-православном парохијском звању у Прекаји, Гламоч, 6. септембар 1907.

⁴⁶ АЕМ дабробосански, број ЕЦС 450 (1906), 20 април 1906.

⁴⁷ Михајло Антонијевић, Извјешће, 11. септембра 1907.

⁴⁸ Епархијски црквени суд у Сарајеву, Бр. 834, 12. август 1909.

⁴⁹ Исто.

⁵⁰ Епархијски црквени суд у Сарајеву, број 566 (1912), часном парохијском звању у Преодцу, 5/18. јул 1912.

⁵¹ Епархијски црквени суд у Сарајеву, број 3 (1917), свима парохијским звањима епархије дабробосанске, 3/16. јануар 1917.