Priroda u poeziji Macuo Bašoa

Sonja Višnjić Žižović

Srce mi je poskočilo od radosti kada sam ugledao čuveni bor Takekuma, sa dva stabla blizanca upravo onakvog oblika kako su ga opisali drevni pesnici. Odmah sam se setio sveštenika Noina, koji se ražalostio što je prilikom svoje druge posete našao to isto drvo sasečeno i, po naređenju novopostavljenog guvernera provincije, bačeno u reku Natori kao građa za most. To drvo je bilo sađeno, sečeno i ponovo sađeno više puta u prošlosti, ali baš kada sam ja došao da ga vidim, bilo je u svom prvobitnom obliku po isteku, možda, hiljadu godina, u najlepšem obliku koji bi čovek mogao da zamisli za jedno drvo... ¹

Ovako je čuveni haiku pesnik Macuo Bašo (芭蕉, 1644-1694) pisao o boru koji je video na svom putovanju pretočenom u remek-delo japanske književnosti, Uska staza ka dalekom severu (Oku no hosomići). Ovaj putopis je zapravo haibun – mešavina haikua i proze, a Bašo je na ovom putovanju bio pet meseci, prepešačivši više od dve hiljade kilometara preko visoravni i nizija, sela i planina severno od Eda, a uz obalu Japanskog mora, i pretačući u stihove svoje divljenje prema prirodi i zenovski i taoistički odnos prema umetnosti i životu.

Grob Macuo Bašoa u hramu Gićuđi, Ocu

Pre nego što je haiku bio uzdignut na nivo prvorazredne pesničke umetnosti, označavao je komični stih, čineći početne stihove ulančane pesme (renga) koju je, zabavljajući se na pesničkim takmičenjima, pisala aristokratija, vremenom razvijajući tehnike za spajanje stihova, asocijacije, nizanje srodnih reči, igru reči i slično. Početni stihovi od 5-7-5 slogova, koji su se nazivali hokku, vremenom su dobili izuzetnu važnost jer su predstavljali celu pesmu. Ipak, pesnici će se okrenuti komičnoj rengi (haikai no renga) gde haikai označava zabavno ili nestašno. Među pesnicima koji su uticali na osamostaljivanje početnih stihova renge svakako je i Macuo Bašo koji se povukao iz samurajskog društva, ali se nije priklonio društvu trećeg staleža (ćonin), već se izdistancirao od oba sveta, u težnji i pokušaju da sačini sopstveni svet na margini društva. Pesnici njegove škole pokušavali su da napuste „vulgarni svet“ i samurajskog društva i ljudi trećeg staleža, i ovaj beg se sagledavao gotovo kao religiozni čin. Ipak, oni se nisu okrenuli religiji, a Bašoovo povlačenje u svoju kolibu bašoan (芭蕉庵) nije označavalo povlačenje u budističkom smislu, već jednostavno odvajanje od sveta.

Ipak, zen budizam je uticao na nekoliko bitnih karakteristika haiku pesme: bezvremenost, beskonačnost, jednostavnost, sugestija, sadašnji trenutak i spajanje subjekta i objekta. U svega tri stiha, i 17 slogova, trebalo je izraziti i dočarati univerzum i prirodne zakone, a haiku pesnici su to činili preko jednostavnih tema iz svakodnevnog života. Zbog toga ni jedan motiv nije previše beznačajan da bi se o njemu napisala pesma, pa često haiku pesma govori o naizgled beznačajnim i malim stvarima kao što su cvet, insekt, ptica i slično. Zbog kratkoće pesme, pesnik je nedorečen, pa se služi sugestijom koja omogućava čitaocu da učestvuje u pesmi i po svom osećaju je „upotpuni“, a da bi pesnik uspeo da u ovako kratkoj pesničkoj formi izrazi prirodne zakone, prenese emociju i potakne čitaoca na maštu neophodno je da se spoji sa objektom o kome peva. O ovom načelu govorio je i sâm Bašo i ono je izraženo u njegovoj ideji „o boru uči od bora“:

Pođi do bora želiš li naučiti šta je bor; ili do bambusa želiš li naučiti šta je bambus. Kada tako postupaš moraš napustiti subjektivnu zaokupljenost samim sobom inače se namećeš objektu i ne učiš. Tvoja će poezija poteći sama od sebe kada si postao jedno sa objektom; kada si uronio dovoljno duboko da bi tamo video nešto poput skrivenog svetlucanja. Koliko god da je tvoja poezija rečita, ako tvoj osećaj nije prirodan - ako ste objekat i ti razdvojeni - tada tvoja poezija nije istinska poezija, već samo subjektivna krivotvorina. ²

Međutim, teško je pronaći direktan uticaj budizma u Bašoovim pesmama iako u njima ima nečeg duboko religioznog, duboke povezanosti sa prirodom. Više je to bila umetnost radi umetnosti, ili ono što je Bašo zvao fuga no mići, ili put elegancije. Vrsta umetnosti radi umetnosti prisutna je kod nekih pesnika iz XII i XIII veka, ali razlika između njih i Bašoa je u tome što su prethodni bili pripadnici aristokratskog društva, dok se Bašo više klase odrekao (pošto je bio samurajskog porekla), te nije pripadao ni jednoj grupi, već je, poput taoističkih mudraca, provodio dane lutajući i diveći se prirodi. Ipak, Bašo je uveo promene ne samo u haiku, već i u japansku poeziju uopšte. Jedna od tih promena su njegova putovanja, koja pored toga što odražavaju i jasan uticaj taoizma i filosofije Čuang Cea, koga je Bašo izuzetno cenio, već i to što putovanje u Japanu tog doba nije bila praksa i običaj. Naime, još od X veka, pesnici su koristili ustanovljeni vokabular toponima, ali mesta o kojima su pevali nisu posetili. Bašo je bio taj koji je osetio i video sve ono o čemu je pisao. Ovo ponovno otkrivanje prirode bilo je revolucionarno. Neki proučavaoci Bašoovog života i dela čak smatraju da Bašo nije pisao o prirodi zbog toga što su joj Japanci tog doba (ili bilo kog doba) bili generalno skloni, već pre će biti da su zbog toga što je Bašo pisao o prirodi Japanci počeli da veruju da su bili, i da jesu, skloni da vole prirodu.

Same Bašoove reči potvrđuju koliko je cenio lično iskustvo:

Haiku označava da treba da pretočimo u reči svetlost u kojoj vidimo nešto pre nego što to nestane iz našeg uma. (...) U pravljenju haikaija ima onih koji su nastali, i onih koji su sačinjeni. Kada se usredsredite na unutarnji osećaj i uskladite ga sa stvarima, esencija vašeg uma i srca postaje haikai. Kada ne radite na svom unutarnjem osećaju, neće se „desiti“ haikai, a taj koji ste napisali biće delo vaših misli.

Tako je Macuo Bašo, okrenuvši leđa vrednostima i samurajskog i srednjestaležnog društva, ni potpuno predan drugim svetovnim učenjima poput budizma, ceo svoj žvot i pesnički put posvetio putu elegancije i poetici prirode. Tome svedoči i načelo pratiti tok prirode i vratiti se prirodnom, koje je bilo središnja tema u Bašoovoj zreloj poeziji. Ipak, Bašo je istakao da „praćenje toka prirode“ nije ni religijski stav ni primitivni animizam, već estetski stav. Upravo iz ovog stava Bašo je shvatio da je „neiscrpno mnogo stvari vredno stiha“. Lutao je Japanom da bi „otkrio nebesku tvorevinu prirode“ (zoka no tenko), prelepe planinske prizore, polja i obale, da bi posetio mesta gde su drevni pesnici ostavili svoje stope i da bi sreo ljude estetskih osećanja i sa njima podelio umetničku istinu.

Tako Bašoova izreka „O boru uči od bora“ precizno sažima njegovu tehničku poetiku prirodnog. Da bi se postigla „iskrenost poezije“ (fuga no makoto) čovek mora da ukloni subjektivno, da „uđe u objekat“. U ovom smislu „iskrenost poezije“ se definiše kao verno otkrivanje prirode svih bića. Postići „iskrenost poezije“ označava usklađivanje sa preobražajem prirode, i otkrivanje njene istine u stvarnosti. Bašo je ovu pesničku potragu nazvao „buđenjem uzvišenog vraćenjem običnom“. Buđenje uzvišenog označava ulaganje neprestanog napora u ostvarenje iskrenosti, praćenje toka prirode i vraćanje prirodnom, kao i duhovno samouzdizanje  duh treba da je uzvišen u poetskoj eleganciji, ali i da se vrati običnom životu ljudi.

Bašo je smatrao da haiku ima tri elementa: 1) osamljenost i mirnoća su njegovo osećanje: čak iako neko uživa u ukusnim jelima i u društvu lepe žene, trebalo bi da pravu radost oseća u osamljenosti. 2) Furju³ je njegov stil: obučeni u brokatnu svilu i saten, ne treba zaboraviti one koji su ogrnuti slamaricom. 3) Fukjo⁴ je njegov jezik: kada se koristi jezik, osoba treba da obitava u praznini da bi sagledala stvarnost... Ova tri elementa ne znače da „niska“ osoba teži visini, već pre da osoba koja je uzvišena sagledava kroz nisko. Jedino dostizanjem visokog osoba može da otkrije „uzvišeno“ u „običnom“ i izrazi visoko kroz nisko. Jedino vraćanjem običnom osoba zaista može da pojmi uzvišeni princip. „Obično“ i „nisko“ ne ukazuju na vulgarno i nižerazredno. Oni označavaju uobičajeno, prosečno i osnovno  običan život, neposrednu, trenutnu stvarnost, svakodnevnu poetsku praksu, običan svakodnevni govor. U poetskom smislu, to je istinito i iskreno. Bašo je smatrao da je „vraćanje običnom“ zapravo vraćanje prirodi i prirodnom. Tako je stari majstor Bašo, lutajući Japanom tokom sva četiri godišnja doba, diveći se mladom i punom mesecu, ili opalom listu koji pluta mirnom rekom, osluškujući zriku cikada ili jesenji vetar koji šušti među bambusima, u samo 17 slogova uspeo da izrazi humor, čovekoljublje, ali i duboko religiozno shvatanje umetnosti, prirode i života uopšte.

Kuća mi izgorela:
Ali trešnjevo drvo iz bašte
i dalje sipa cvetove.

Brzo li teče
skupljajuć’ majsku kišu
reka Mogami.

Kakva tišina!
U stene se upija
zrika cikada.

Na gorskoj stazi
nešto me očarava:
ta ljubičica.

Tek let leptirov
na osunčanom polju
što senku stvara.

Kad se zagledam
ispod čivice cveta –
rusomača!

Oh, božanstveno!
Zeleno mlado lišće
u sjaju sunca.

Pesma kukavice
list irisa
visine pet stopa.

Kakva svežina!
Bledi mesečev srp
nad planinom Haguro.

Jutarnjom rosom
zamazana i sveža –
blatnjava dinja.

Prekrasan mesec!
Čitave noći šetah
oko ribnjaka.

Bela hrizantema.
Oko ne susreće
ni trunka prašine.

Prvi sneg pade,
tek da se list narcisa
malo povije.

Ti naloži vatru.
Pozaću ti nešto lepo –
veliku grudvu snega.

Studena bura
kroz kedrove duva
oštreći stene.

NAPOMENE:

¹ Macuo Bašo, Uska staza u zabrđe, Draganić, Beograd, 1994, prevod s japanskog Dejan Razić, str. 43.

² Vladimir Devide, Japanska haiku poezija, Cankarjeva založba, Ljubljana-Zagreb, 1985, str. 38.

³ Furju (風流) – elegantna nekonvencionalnost. U Bašoovoj poeziji se odnosi na odbacivanje svetovnih vrednosti, tražeći lepotu u životu ili mentalitetu koji je odvojen od svetovnih briga i posvećen umetnosti.

⁴ Fukjo (風狂) – poetska ekscentričnost; osobina koju je Bašo cenio, označavajući preko nje ideju ili osobu koja toliko hrabro razbija ustanovljene norme da onima sa strane deluje čudno.