Orao je odleteo

Poglavica Sijetl

Godine 1854. „veliki beli poglavica“ iz Vašingtona dao je ponudu za veliku oblast indijanske zemlje i Indijancima obećao „rezervat“. Odgovor poglavice Sijetl opisan je kao jedan od najlepših i najdubljih, ikada iznetih, izjava po pitanju čovekove okoline. Grad Sijetl dobio je naziv po poglavici čiji je govor bio odgovor na predloženi ugovor po kome se Indijanci nagovaraju da prodaju dva miliona ari zemlje za 150.000 dolara.

Spomenik iz 1912. godine u gradu Sijetlu

Prva verzija govora poglavice Sijatla je izvorno objavljena u Seattle Sunday Star-u, 29. oktobra 1887. godine (izvor: Four Wagons West od Roberte Fraj Vat, Binsford & Mort, Portland Ore., 1934.). Tekst je sastavio Henri A. Smit, rani doseljenik u Sijetl, koji je beležio poglavičin govor na sukvamiš dijalektu centralnog Padžet Saund sališ jezika (lušotsid), a zatim sastavio tekst na engleskom. Smit je insistirao na tome da njegova verzija „ne sadrži nimalo gracioznosti i elegancije originala“. Poslednje dve rečenice teksta koji je ovde dat godinama se smatraju delom originala, ali sada je poznato da ih je početkom 20. veka dodao istoričara i etnografski pisac A.C. Balard (Ballard).

Druga verzija govora je objavljena 4. juna 1976. godine u novinama The Irish Press.

Odgovor poglavice Sijetl (izvod)

Kako se može prodati ili kupiti nebo, toplina zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako ne posedujemo svežinu vazduha i iskričavost vode, kako ih onda možemo kupiti? Svaki deo ove zemlje je svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svaka peskovita obala, svaka magla u gustim šumama, svaki vedri i brujeći insekt sveti su u uspomeni i iskustvu mog naroda. Biljni sokovi koji struje drvećem nose uspomene Crvenog čoveka.

Mrtvi Belog čoveka zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu da hode među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu prelepu zemlju, jer ona je mati Crvenom čoveku. Mi smo deo zemlje kao što je i zemlja deo nas. Mirišljavi cvetovi su nam sestre; jelen, konj, veliki orao – oni su nam braća. Stenoviti grebeni, sočne livade, toplokrvni poniji i čovek – svi pripadaju istoj porodici. Tako, kada nam Veliki Poglavica iz Vašingtona šalje reči da želi da kupi našu zemlju, od nas traži mnogo. Veliki Poglavica nam obećava da će odvojiti mesto za nas na kome možemo živeti udobno. On će biti naš otac a mi njegova deca.

Razmotrićemo vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Jer, ova nam je zemlja sveta. Ova blistava voda koja teče potocima i rekama nije samo voda već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate zapamtiti da je ona sveta, i morate svoju decu učiti tome da je sveta i da svaki sablasni odraz u bistroj vodi jezera govori o događajima i uspomenama iz života mog naroda. Žuborenje vode je glas oca moga oca.

Reke su nam sestre, one nam utoljuju žeđ. One nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate zapamtiti i učiti vašu decu da su reke naše i vaše sestre, i stoga prema njima treba da ste dobri kao prema svakoj sestri.

Znamo da Beli čovek ne razume naš način života. Jedan deo zemlje mu je isti kao i bilo koji drugi, jer je on stranac koji dolazi u noći i od zemlje uzima šta god mu treba. Zemlja mu nije brat, već neprijatelj, i kada je osvoji nastavlja dalje. On za sobom ostavlja grob svog oca i ne mari mnogo. Ne mari što oduzima zemlju od svoje dece. Grob njegovog oca, i pravo stečeno rođenjem njegove dece su zaboravljeni. On tretira svoju majku – zemlju, i svog brata – nebo, kao stvari koje se mogu kupiti, opljačkati, i prodati poput ovaca ili sjajnih perli. Njegov apetit će prožderati zemlju i iza sebe ostaviti samo pustoš.

... Čak i Beli čovek, čiji je Bog hodao i govorio sa njime kao prijatelj sa prijateljem, ne može da bude izuzet od slične sudbine. Možda smo, nakon svega, braća. Videćemo... Jednu stvar znamo koju će i Beli čovek jednom otkriti: naš Bog je isti Bog. Sada mislite da Ga posedujete kao što želite da posedujete našu zemlju, ali ne možete. On je Bog ljudi, i Njegovo saosećanje je podjednako za Belog i Crvenog čoveka. Zemlja Mu je dragocena, i povrediti zemlju znači iskazati nepoštovanje prema njenom tvorcu. I bledoliki će nestati, možda i brže od ostalih plemena. Zagađujete svoje krvete i jednog ćete se dana ugušiti u vlastitom izmetu. Ali u svom poginuću jasno ćete blistati snagom Boga koji vas je doveo ovde i iz nekog posebnog razloga dao vam nadmoć nad ovom zemljom i Crvenim čovekom.

Sudbina je za nas misterija, jer ne razumemo zašto se kolju bizoni, krote divlji konji, sveta mesta u šumi zagađuju čovekovim smradom i pogled na zrela polja prlja žicama koje govore.

Gde je čestar? Nestao. Gde je orao? Odleteo.

Došao je kraj življenju i počelo je preživljavanje.^*

NAPOMENA:

^* Preuzeto iz knjige: Poglavica Sijetl, Da li me sada čujete?, Liber/Red box, Beograd 2007.