Realizam poetizovan svetlošću

Miloš Vujasinović

Slikarstvo Stojana Pačova (Strumica, 1934) je ekspresionizam impresije, boje i atmosfere. Njegova hiperosećajna impresija je dignuta na kvadrat te on nije redovni ekspresionista i ne nastoji da ikakvom vrstom simbolike – „njegovo Sunce nije okruglo“ – predstavi stvari, naprotiv, on likovnu umetnost pretvara u filozofiju koju nadograđuje osobenim jezikom, stilom, sistemom vrednosti. Da li zbog potrebe ili iz nehata, Pačov je nesumnjivo realista – slika stvari koje je video ili koje posmatra – ali u taj realizam utkani su lirski kvalitet, senzibilnost i melodija koji asociraju na nacionalne odlike duha i makedonskog podneblja. Naizgled banalne stvari – kriške voća, pegla, đugum, stari kantar – u Stojanovoj priči dobijaju sasvim nove uloge (Dinje, 2005; Zaboravljene stvari, 2003/4). „...U sredini su dve kriške dinje. Motiv je vezan za moj zavičaj, tj. uspomena na moje detinjstvo, Strumičku pijacu. To su te slatke, suncem i sokom natopljene dinje koje se u ustima tope.“ Pored brdovitih pejzaža i mrtvih priroda u njegovom opusu pojavljuju se još manastiri, urbane vedute, suptilni aktovi.

Doživljavajući aktuelnu ili zamišljenu stvarnost na sebi svojstven način, Pačov nastoji da predstavi suštinu koja stoji iza forme, tako da atrakcija bude naklonjenija misaonom mehanizmu vrednovanja, odnosno, da se ono ne zasniva na formi. Uz to, ovog prekaljenog umetnika više zanima kako je nešto naslikano od onog šta je naslikano. Pačov nastoji da predstavi trenutni efekat svetlosti u odsustvu fibre i gesta, i to odmereno, promišljenim potezima – „sa što manje detalja“ – filujući četkicu stišanim i prepoznatljivim koloritom u kome dominiraju oker, bela, plava i varijacije zemljanih boja. Iako je usled toga, ponekad, na dva koraka od apstrakcije naročito ako se radovi posmatraju iz blizine – zbog optičkog mešanja boja – setimo se šta je svojevremeno izjavio slavni rumunski skulptor Brankuši: „Oni koji nazivaju moj rad apstraktnim su imbecili; to što oni smatraju apstrakcijom u stvari je čist realizam, realnost koja nije predstavljena spoljašnjom formom već idejom koja stoji iza nje, suštinom dela.“ Hteo je reći, kao sledbenik prirode, da je najlepša slika ona koju slika upravo priroda - ne može se kupiti, a da bi je doživeli potrebno je samo da se osvrnemo oko sebe!

Od naših kritičara, tehnološki postupak Stojana Pačova već je dosta primereno opisao Zdravko Vučinić (Likovni život #73/74, maj 1997) i njegovoj formulaciji nema se šta dodati: „ ... Pačovu nije svojstveno da menja likovni rukopis prema tematskom usmerenju. On skoro uvek neguje isti pristup. Shodno tome u ovom delu slika vidan je umetnički govor koji se odlikuje slaganjem širokih ne odveć slobodnih poteza zasićenih posnom bojom. Pigmenti su naneti postupno na mahove hrapavo sa krzavim obrisima u kojima nema jasno naznačenih polja. Oblici se samo naziru i prožimaju. Površine se utapaju jedna u drugu stvarajući neku vrstu fluidnog jedinstva mase u prostoru. Sigurnim tehničkim izvođenjem uspostavljene su skladne vizuelne celine gde pojedini segmenti koji deluju kao neodređene mrlje postaju samostalna realnost.“

Kada sam ga jednom upitao gde nalazi inspiraciju za svoje slikarstvo, Pačov je odgovorio: „U stolećima patiniranim teksturama freski iz starih manastira, boji listova starog duvana, sećanjima na svoje detinjstvo, mirisima podneblja oko Strumice.“

Posmatranjem dela Stojana Pačova svet doživljavamo gledajući ga iz neke ine dimenzije. Na primer, na Staroj čaršiji čini se kao da je ispred nas otkriven tajanstveni prozor u svet, koji istovremeno daje mogućnost da se iskorači napred i uđe u sliku – u novu sadašnjicu, prošlost ili budućnost, zavisno od ličnog doživljaja. Pritom, boje proizvode fenomen izvesne napetosti u suncem nakvašenoj atmosferi juga gde sve treperi. Međutim, u lebdećem nemiru – tezi, oseća se mir – antiteza. Pri tom doživljaju, zvuk kao da je isisan od ušiju. Sve je tiho. To je praznik za dušu, nemušti teatar u kojem večno igra predstava oda detinjstvu , a Stojan Pačov je njen režiser, koreograf i scenograf.

Pačov je – iako neretko obrađuje isti motiv ili pak tematske celine – prepoznatljiv po originalnim, svežim i stilski ujednačenim rešenjima dok samo jedan pogled na rad nesumnjivo odaje ruku autora. Nije to zanemarljiv podatak ako imamo u vidu da je kao akademski slikar na ovim prostorima aktivan 50 godina. I ne samo to. Ako prihvatimo da je početkom sedme decenije XIX veka započelo zlatno razdoblje moderne umetnosti, možemo zaključiti da je sve ono naslikano nakon i između velikih svetskih ratova, bilo u duhu tradicije ili nešto sasvim novo, korenito drugačije. U tom smislu, Pačov je jedan od najdoslednijih sledbenika postimpresionizma i onih na koje su se impresionisti ugledali [Goja, Velaskez], ujedno, jedan od znamenitih predstavnika umetnosti današnjice, svakako, jedan od retkih koji su shvatili i očuvali tradiciju najbitnijih tokova u modernom slikarstvu.