Teze o anarhizmu nakon postmodernizma^*

Bob Blek

1.

Anarhizam, im.: 1. Doktrina po kojoj je društvo bez države moguće i poželjno. 2. Zastarelo značenje: vladavina anarhista.

2.

Anarhizam, ispravno shvaćen, nema ništa sa standardima i vrednostima u moralističkom smislu. Moralizam je za duh isto što i država za društvo: strano telo i otuđujuće ograničenje slobode, izokretanje ciljeva i sredstava. Za anarhiste je najbolje, ili možda najkorisnije, da na standarde i vrednosti gledaju kao na okvire, prečice, pogodnosti, koje ponekad mogu sažeto da izraze određenu političku mudrost stečenu kroz društvenu praksu. Ali, opet, to može da bude samodovoljni diktat autoriteta; nekada korisne formulacije koje u izmenjenim okolnostima više ne služe bilo kojem anarhističkom cilju, niti bilo kom drugom dobrom cilju.

3.

Govoriti o anarhističkim standardima i ciljevima nije nužno besmisleno – ali, to podrzumeva određene rizike, koje je često moguće zaobići. U društvu još uvek prožetom hrišćanstvom i njegovim svetovnim surogatima, rizik je u tome što tradicionalna apsolutistička upotreba tih moralističkih fraza može pronaći svoj put i do anarhista. Da li imaš standarde i vrednosti ili standardi i vrednosti imaju tebe? Obično je bolje (ali, ne naravno, i apsolutno bolje) da anarhisti odole upotrebi prevarantskog moralističkog rečnika i da prosto direktno kažu šta žele, zašto to žele i zašto žele da i svi drugi to žele. Drugim rečima, da otvore sve karte.

4.

Kao i na standarde i vrednosti, tako je i na stare i nove anarhističke „izme“ najbolje gledati kao na izvore, a ne kao na ograničenja. Oni postoje zbog nas, a ne mi zbog njih. Na primer, nije važno da li sam ja dobio više od situcionizma nego od sindikalizma, a neki drugi anarhista od feminizma, marksizma ili Islama. Mesta koja smo posetili, čak i ona iz kojih dolazimo, manje su važna od toga gde smo sada i gde idemo, ako uopšte negde idemo ili ako uopšte idemo ka istom mestu.

5.

Neka Tip-1 označava anarho-levičare, Tip-2 anarho-kapitaliste, a Tip-3 meta-tipične anarhiste („ne lepite mi etikete“). Tip-3 kategorički odbija kategorizacije. Kod njih „egzistencija prethodi esenciji“ (Sartr). Za njih ništa nije neizbežno nužno i sve je eventualno moguće. „Oni lete na čudnim krilima“ (Shoking Blue). Žena Vinstona Čerčila jednom se žalila zbog toga što ovaj mnogo pije. Čerčil je odgovorio da je od alkohola uspeo da izvuče mnogo više nego što je alkohol uspeo da izvuče iz njega. Anarhisti Tipa-3 uzimaju mnogo više od anarhizma nego što anarhizam uspeva da izvuče od njih. Oni nastoje i da iz života izvuku mnogo više nego što život uspeva da izvuče od njih. Lucidnost i mašta Tipa-3 snažno sugerišu da otvorenost za ljubav, samoafirimacija i predatorska orijentacija u ovoj stvari, takođe obiluju praktičnim mogućnostima.

6.

U načelu, odbijanje univerzalno primenljivih načela univerzalno je primenljivo. U praksi, svaki pojedinac ima svoja ograničenja, a okolnosti se stalno menjaju. Nema formule za uspeh, nema čak ni dokaza da nema formule za uspeh. Ali, razum i iskustvo ukazuju na neke oblasti lako predvidljive uzaludnosti. Naime, za anarhiste bi trebalo da bude lako i poželjno da se uzdrže od izborne politike. Poželjno je, ali često nemoguće da se uzdrže i od rada, iako je obično moguće da se uključe u neku vrstu otpora na radnom mestu bez preteranih rizika. Kriminal, crna brza i neplaćanje poreza ponekad su realne alternative, a ponekad dodatni načini za uključivanje u državno sankcionisani sistem. Svako treba da (otvorenog duha) procenjuje okolnosti u kojima živi otvorenog duha. Radite najbolje što možete i gledajte da vas ne uhvate. Anarhisti već imaju dovoljno mučenika.

7.

Anarhizam je u tranziciji i mnogi anarhisti zbog toga osećaju strepnju. Lako je govoriti o menjanju sveta. Reči su jeftine. Ono što nije lako promeniti jeste svoj delić tog sveta. Razlike između tradicionalnih anarhističkih struja su nebitne, jer su same tradicionalne anarhističke struje postale nebitne. (U cilju daljeg izlaganja, zanemarimo Tip-2, anarhiste slobodnog tržišta; naime, izvan SAD oni nemaju nikakav značaj, a čak i ovde retko ulaze u dijalog ili imaju neki uticaj na nas otale.) širom sveta, nepovratno i odavno zasluženo opadanje levice nagovestilo je sadašnju krizu među anarhistima.

8.

Anarhisti prolaze kroz krizu identiteta. Da li su oni idalje, ili čak jedini, levo krilo levice? Ili su nešto više od toga ili nešto sasvim drugo? Anarhisti su oduvek činili mnogo više za levicu nego što je levica činila za njih. Svaki anarhistički dug prema levici odavno je otplaćen i to u potpunosti, a onda i malo preko toga. Anarhisti danas konačno mogu da budu samo to što jesu. Ali, sloboda je zastrašujuća, neizvesna perspektiva, dok su stari putevi, levičarski klišei i rituali udobni koliko i stare cipele (uključujući i drvene cipele). šta više, pošto levica više ne predstavlja nikakvu pretnju, anarho-levičarima više ne preti državna represija zbog prisećanja i oživljavanja njihove drevne, mitske slave. To je revolucionarno koliko i pušenje hašiša, zbog čega država lako toleriše i jedno i drugo.

9.

Koliko je današnji svet uopšte “anarhistički”? S jedne strane, svet je vrlo anarhičan; s druge strane, nije uopšte. Svet je anarhistički jer su ljudsko društvo i sam život, kao što je to pokazao Kropotkin, oduvek više zavisili od dobrovoljne saradnje nego od državnog poretka. U surovim etatističkim sistemima – u bivšem Sovjetskom Savezu ili u današnjem gradu Njujorku – režim je morao da naveliko krši sopstvene zakone da bi ostao na vlasti i da bi život uopšte funkcionisao. S druge strane, svet nije uopšte anarhičan, jer više nigde ne postoji neka ljudska populacija koja nije u nekoj meri podvrgnuta državnoj kontroli.

Rat je suviše važan da bi se prepustio generalima, a anarhija suviše važna da bi je prepustili anarhistima. Svaka taktika je vredna isprobavanja, iako je neke dokazane greške – kao što su glasanje, zabranjivanje knjiga (uključujući i moje), nasumično nasilje i savezništvo sa autoritarnom levicom – najbolje zaobići. Ako anarhisti još nisu naučili kako da revolucionišu svet, onda su, srećom, shvatili da ima nekoliko načina na koje to nikako ne bi trebalo pokušavati. To nije dovoljno, ali je ipak nešto.

10.

Priča o prioritetima je napredak u odnosu na priču o standardima i vrednostima, jer je ta reč manje opterećena moralističkim prizvucima. Ali, još jednom, da li imaš prioritete ili prioriteti imaju tebe?

11.

Samožrtvovanje je kontrarevolucionarno. Svako ko je u stanju da se žrtvuje zbog nekog višeg cilja u stanju je da u ime istog cilja žrtvuje i nekog drugog. Prema tome, nema solidarnosti između tipova sklonih samožrtvovanju. Altruistima se prosto ne može verovati. Nikada ne znaš kada će počiniti neki katastrofalni čin milosrđa.

12.

„Borba protiv ugnjetavanja“ – koja bajna fraza! Ta cirkuska šatra je dovoljno velika da bi pokrila svaki levičarski cilj, ma koliko klovnovski; što je taj cilj beznačajniji za revoluciju svakodnevnog života, utoliko bolje. Oslobodite Mumiju! Nezavisnost za Istočni Timor! Lekovi za Kubu! Zabranite pešadijske mine! Zabranite prljave knjige! Viva Čijapas! Legalizujte marihuanu! Spasite kitove! Sloboda za Nelsona Mendelu! – ali, ne, čekajte, to su već uradili; on je sada šef države; da li će posle toga život bilo kog anarhiste biti isti?

Svako je dobro došao pod tu veliku šatru, pod jednim uslovom: da papagajski ponavlja bilo koju i bilo čiju kritiku za (korist) sve druge. Potpiši moju peticiju, pa ću i ja potpisati tvoju…

Održavajući javnu sliku zajedničke borbe protiv ugnjetavanja, levičari prikrivaju ne samo svoju stvarnu rascepkanost, nedoslednost i slabost već, paradoksalno, i ono što im je svima zajedničko: prihvatanje svih suštinskih elemenata državno-klasnog sistema. Oni koji se zadovoljavaju iluzijom zajedništva strepe od rizika da izgube svoja skromna zadovoljstva, ali, još više, od toga da se bace na pravu stvar. Zato sve razvijene industrijske demokratije tolerišu lojalnu levičarsku opoziciju, što je sasvim pošteno, jer i levica toleriše njih.

Preveo:
Aleksa Golijanin

NAPOMENA:

^* Green Anarchy #16, proleće 2004.
http://greenanarchy.org/