Petar Kropotkin

Nihilizam i nihilisti

Prvo izdanje: П. Кропоткин, Записки революционера, С-Петербург 1906.
Srpskohrvatsko izdanje: Petar Kropotkin,  Zapisi jednog revolucionara: memoari  (str. 167-170), Velika edicija "Ideja", Beograd.
Prevod:  Jugoslava Široka.

XII

U to vreme širio se snažan pokret među mladom ruskom inteligencijom. Kmetstvo je bilo ukinuto. Ali dva i po veka njegovog postojanja stvorila su čitav jedan svet navika i običaja, proizašlih iz ropstva. Tu je bilo nepoštovanje čovekove ličnosti, despotizam očeva, licemerna potčinjenost žena, kćeri i sinova. Početkom XIX veka u čitavoj Zapadnoj Evropi carevao je despotizam u svakodnevnom životu. Mnoštvo primera dali su Tekeri i Dikens, ali se nigde on nije tako bujno rascvetao kao u Rusiji. Čitav ruski život: u porodici, u odnosu načelnika prema potčinjenome, oficira prema vojniku, gazde prema radniku — bio je njime prožet. Pojavio se čitav svet navika, običaja, načina mišljenja, predrasuda i moralnog kukavičluka — izrastao na neradu. Čak su i neki najbolji ljudi toga vremena platili veliki danak običajima kmetstva.

Zakon je pred njima bio nemoćan. Samo je snažan društveni pokret, koji bi zadao udarac samom korenu zla, mogao da izmeni navike i običaje svakodnevnog života. A u Rusiji je taj pokret, borba za individualnost, postao jači i bespoštedniji nego bilo gde drugde. Turgenjev je u svojoj izvanrednoj noveli „Očevi i deca“ to nazvao „nihilizmom“.

U Zapadnoj Evropi nihilizam se potpuno pogrešno shvata; u štampi ga, na primer, stalno brkaju sa terorizmom, i uporno nihilizmom nazivaju onaj revolucionarni pokret koji je u Rusiji buknuo krajem carstvovanja Aleksandra II a završio se posle njegove tragične smrti. Sve je to rezultat nerazumevanja. Mešati nihilizam i terorizam isto je kao i ne razlikovati neki filozofski pokret, kao na primer stoicizam ili pozitivizam, sa nekim političkim pokretom — na primer, republikanskim. Terorizam je nastao u naročitim uslovima političke borbe u datom istorijskom trenutku. On je živeo i umro. On može ponovo da vaskrsne i da opet umre. A nihilizam je obeležio celokupan život inteligencije i njegov se pečat neće lako izbrisati. Nihilizam je — ne računajući grublja zastranjivanja, uostalom neminovna u svakom mladom pokretu — dao našoj inteligenciji onu specifičnu nijansu, na koju mi Rusi, na našu veliku žalost, ne nailazimo u zapadnoevropskom životu. Upravo taj nihilizam, u jednom od svojih brojnih vidova, daje našim piscima onu iskrenost, onaj stil „razmišljanja naglas“, koji tako oduševljavaju evropske čitaoce.

Nihilizam je pre svega objavio rat takozvanoj konvencionalnoj laži kulturnog života. Njegova je karakteristična crta bila apsolutna iskrenost. I, u ime toga, nihilizam se, tražeći isto i od drugih, odrekao praznoverice, predrasuda, navika i običaja čije se postojanje nije moglo opravdati razumom; analizirao je sve društvene institucije i običaje i pobunio se protiv svake vrste sofizma, ma kako on bio zakamufliran.

Raskinuo je, naravno, sa praznovericom očeva. Po svojim filozofskim shvatanjima nihilista je bio pozitivista, ateista, evolucionista u Spenserovom smislu, ili materijalista. On je naravno štedeo jednostavnu, iskrenu veru, koja predstavlja psihološku nužnost osećanja; ali se zato beskompromisno borio protiv hrišćanskog licemerja.

Čitav život civilizovanih ljudi pun je konvencionalne laži. Ljudi koji se ne podnose, pozdravljaju se na ulici sa najblaženijim osmesima na licu; nihilista se osmehuje samo onima koje voli da sretne. Gadili su mu se svi oblici spoljašnje ljubaznosti, koji su samo licemerje. Prihvatao je na neki način grublje ponašanje, kao protest protiv lažne uglađenosti svojih očeva. Nihilisti su videli kako su uobraženo očevi glumili idealiste i sentimentaliste, a da im to nije smetalo da budu pravi divljaci prema ženama, deci i kmetovima. I on se pobunio protiv tog sentimentalizma, koji se odlično slagao sa nimalo idealnim načinom ruskog života. Umetnost je takođe bila podvrgnuta ovom zamašnom negiranju. Nihilisti su bili odvratni beskrajni razgovori o lepoti, o idealu, umetnosti radi umetnosti, estetici i tome sličnom, dok se u isto vreme svaki umetnički predmet kupovao za novac otet od gladnih seljaka ili pljačkanih radnika. On je znao da je takozvani „kult lepog“ bio samo maska, iza koje se skrivao najvulgarniji nemoral. Nihilist je još tada izgradio nemilosrdnu kritiku umetnosti, koju je nedavno dao naš najveći umetnik XIX veka Tolstoj u jednoj rečenici: „Par čizama važniji je od svih vaših madona i svih suptilnih razgovora o Šekspiru.“

Brak bez ljubavi i bračni život bez prijateljstva — nihilist je odbacivao. Devojka koju su roditelji terali da bude lutka u kući za lutke i da se „dobro uda“ smatrala je da je bolje da batali svoje haljine i napusti kuću. Obukla bi najobičniju crnu vunenu haljinu, ošišala se i krenula na više kurseve da bi stekla ličnu nezavisnost. Žena koja je videla da njen brak nije više brak, da je više ni ljubav ni prijateljstvo ne vezuju za muža, prekidala je sasvim tu vezu i hrabro odlazila sa decom, pretpostavljajući samoću a često i siromaštvo večitoj laži i sukobu sa samom sobom.

Nihilist je svoju ljubav prema iskrenosti unosio čak i u sitne detalje svakodnevnog života. Odrekao se konvencionalne forme konverzacije i svoje mišljenje izražavao oštro i direktno; čak i uz malu afektaciju spoljašnje grubosti.

U Irkutsku smo se jednom nedeljno okupljali u klubu i plesali. Neko vreme sam revnosno odlazio na te večerinke, ali sam polako odustao, delimično zato da bih radio. Jednom je neka od dama pitala mog mladog druga zašto me nema u klubu već nekoliko nedelja. „Kada je Kropotkinu potrebno kretanje, on jaše“ — nabusito je odgovorio moj drug.

— Što ne navrati i posedi sa nama? Ne mora da pleše — ubacila je druga dama.

— A šta bi on ovde radio? — odrezao je po nihilistički moj prijatelj. — Da čavrlja sa vama o modi i krpicama? Sve te trice su mu dojadile.

— Pa on ponekad ide kod neke Manječke — nesigurno je primetila jedna gospođica.

— Da, ali ta devojka uči — odbrusio je moj drug — On joj daje časove nemačkog.

Moram da kažem da je ta nesumnjivo gruba pouka imala dobre rezultate. Većina irkutskih devojaka ubrzo je počela da opseda mog brata, mene i mog prijatelja molbama da im posavetujemo šta da čitaju i šta da uče.

Isto tako otvoreno nihilist bi odbrusio i svojim poznanicima da je čitavo njihovo saučešće za „sirotog brata“ — narod, samo licemerje, dok istovremeno žive na račun tog naroda zbog koga ih boli duša u bogato uređenim palatama. Sa istom otvorenošću nihilist je govorio višem činovniku da on ne samo što ne brine o dobru potčinjenih nego je jednostavno — lopov.

Na izvestan način surovo nihilista bi se suprotstavio dami koja blebeće gluposti i koja se trsi „ženstvenošću“ svoga ponašanja i prefinjenošću toalete. On bi joj direktno rekao: „Kako se ne stidite da trućate koještarije a nosite šinjon od veštačke kose?“ Nihilista je u ženi pre svega želeo da vidi druga, ljudsko biće, a ne lutku, ne guščicu. On je apsolutno odbacivao one sitne znake spoljašnje pažnje koje se ukazuju takozvanom „slabijem polu“. Nihilist nije skakao sa svog mesta da bi ga ustupio nekoj dami ako bi mu bilo jasno da ona nije umorna a u sobi ima još slobodnih stolica. On se prema njoj odnosio kao prema drugu. Ali ako bi devojka, makar i potpuno nepoznata, pokazala želju da nešto uči, pomagao bi joj i bio je spreman da čak i svaki dan ako treba ide na drugi kraj grada. Mladi čovek koji prstom ne bi mrdnuo da gospođi doda čašu s čajem, rado je devojci koja bi došla na kurseve u Moskvu ili Peterburg nudio svoj jedini čas ili jedinu zaradu, govoreći: „Ne treba se zahvaljivati, muškarac može lakše da nađe posao nego žena: ovo nikako nije viteštvo, već obična jednakost.“

I Turgenjev i Gončarov pokušali su da prikažu u svojim romanima ovaj novi tip. Gončarov je u „Ponoru“ napravio portret stvarne osobe, ali nimalo tipičnog predstavnika te klase; zato je Mark Volohov samo karikatura nihilizma. Turgenjev je bio suptilniji umetnik i suviše je cenio novi tip da bi napravio karikaturu; ali ni njegovim Bazarovom nismo bili zadovoljni. U to vreme izgledao nam je previše grub — na primer, u odnosu prema ostarelim roditeljima; a naročito smo smatrali da je on suviše prelazio preko svojih građanskih obaveza. Omladina nije mogla da bude zadovoljna isključivo negirajućim odnosom Turgenjevljevog junaka prema svemu. Nihilizam je sa svojom deklaracijom prava ličnosti i odbacivanjem licemerja bio samo prelazni momenat ka pojavi „novih ljudi“, koji ništa manje nisu cenili individualnu slobodu, ali su ujedno živeli za veliku stvar. Najbolje portrete nas samih videli smo u nihilistima Černiševskog, u njegovom umetnički znatno manje vrednom romanu „Šta da se radi“.

„Ali gorak je hleb koji prave robovi“ — pisao je Njekrasov. Mlada generacija se odrekla tog hleba i bogatstva koje su zgrnuli njihovi očevi pomoću neslobodnog rada ljudi — kmetova ili podjarmljenih u fabrikama.

Cela Rusija je u vreme procesa karakozovcima sa čuđenjem čitala kako su optuženi, iako su imali znatne imetke, živeli po trojica-četvorica u jednoj sobi i nikada nisu trošili više od po deset rubalja mesečno, a ostalo što su imali ulagali su za stvaranje kooperativnih društava, zadruga, u kojima su sami radili. Nakon pet godina hiljade mladih ljudi, cvet Rusije, postupali su isto tako. Njihova parola je bila: „u narod“. Početkom šezdesetih godina u svakoj bogatoj porodici odvijala se uporna borba između očeva, koji su želeli da sačuvaju stara predanja, i sinova i kćeri koji su branili svoje pravo da sobom raspolažu u skladu sa svojim idealima. Mladi ljudi su napuštali vojničku službu, kancelarije, tezge i hrlili u univerzitetske gradove. Devojke, vaspitavane aristokratski, stizale su bez kopejke u Peterburg, Moskvu i Kijev da nauče posao koji bi ih mogao osloboditi od ropstva u roditeljskoj kući, a možda kasnije i od jarma muževa. Mnoge su stekle tu ličnu slobodu posle postojane i surove borbe. Sada su želele da korisno upotrebe stečeno znanje; nisu mislile na lična zadovoljstva već na to da narodu prenesu ono znanje koje je i njih oslobodilo.

U svim gradovima, u svim delovima Peterburga, nicali su kružoci samorazvoja. Tu su se pažljivo proučavala dela filozofa, ekonomista i mlade škole ruskih istoričara. Čitanje je bilo praćeno beskrajnim raspravama. A cilj svih predavanja i rasprava bilo je razrešiti važno pitanje koje je stajalo pred omladinom: na koji način ona najviše može da bude korisna narodu. Postepeno, dolazila je do zaključka da postoji samo jedan put: treba otići u narod i živeti njegovim životom. Zato su mladi ljudi odlazili u sela, kao lekari, lekarski pomoćnici, narodni učitelji, pisari u seoskoj opštini. Mnogi su, da bi se još više sjedinili sa narodom, krenuli u fizičke radnike, kovače, drvoseče. Devojke su polagale ispite za narodne učiteljice, lekarske pomoćnice, babice, i na stotine odlazile na selo, gde su se bezrezervno posvećivale najsiromašnijem delu naroda.

Kod njih još nije bilo nikakve ideje o revoluciji, o nasilnom menjanju društva prema utvrđenom planu. Oni su jednostavno hteli da opismene narod, da ga prosvete, da mu na neki način pomognu da se iščupa iz mraka i bede, a da istovremeno od samog naroda saznaju kakav je njegov ideal boljeg socijalnog života.

Kada sam se vratio iz Švajcarske zatekao sam ovaj pokret na vrhuncu.

[…]