Hirošige je prišao prirodi sa neukrašenom jednostavnošću i umetničkom istinoljubivošću... Njegov stav u opisivanju prirode je iskren, jasan i jednostavan, a rezultat je predivno snažan. Međutim, njegove slike nisu oslobođene tonova usamljenosti, humora, melanholije i rezigniranosti, koji su očigledno proisticali iz sveta u kome je živeo. Posebno su usamljenost i rezigniranost bile preovlađujuća osećanja ljudi iz Eda tog vremena... Ipak, Hirošige je izbegavao da oslikava vrevu i užurbanost života, već je uživao u opisivanju takvih prizora u kojima se prolećni dan završava među letećim pahuljicama cvetova trešnje i udaljenim zvukom zvona hrama...