Početkom XX veka Rusiju je potresla serija političkih ubistava iza kojih je stajalo militantno krilo „Revolucionarne Socijalističke partije“ (tzv. Eseri). Osvrćući se na te događaje, Džek London je u svom eseju Revolucija zapisao: „Vlast likvidira revolucionare. Revolucionari ubijaju državne služ benike. Na «legalna» ubistva revolucionari odgovaraju atentatima... Mislim i otvoreno kažem da su ovi ruski atentatori moji drugovi... Oni nisu Tolstojevi učenici, a nismo to ni mi.“ Džek London svakako nije bio učenik „Diva iz Jasne Poljane“, već kako je sam to govorio – Darvina, Hakslija i Spensera, i iskreno je verovao da nasilje predstavlja neophodno sredstvo opstanka i revolucionarne borbe. Pripovetke Miljenici kralja Mide, Neprijatelj celoga sveta i Golijat na najbolji način ilustruju ova njegova shvatanja, pa će zbog toga biti veliko iznenađenje za čitaoce koji Londona poznaju isključivo po njegovim „omladinskim“ romanima Beli očnjak i Zov divljine.