Ovaj roman je posvećen svima koji još uvek veruju u ljubav, u tu paučinastu koprenu, satkanu od snova. Autor je, kako sam kaže, pokušao da napiše himnu vanvremenskoj i besmrtnoj ljubavi muškarca i žene, za koju je ubeđen da ipak postoji.

Osnovna tema ovog romana je traganje za unutrašnjim smislom, za svojom komplementarnom polovinom duše.

Psihološki gledano, ovde se radi o Animi, koja predstavlja personifikaciju svih ženskih težnji u muškoj psihi i često izražava odnos prema nesvesnom. Anima je uzrok bezrezervne zaljubljenosti muškarca, koja mu stvara čudan osećaj da tu ženu u koju je zaljubljen poznaje oduvek. Naravno, jer takva Anima predstavlja večni arhetip žene, koji je delom individualan, a delom predstavlja nasleđe kolektivno nesvesnog.

Ovde je san dobio ulogu zamenjene stvarnosti, postajući instrument bekstva od života u kome glavni junak ne može da ostvari svoje podsvesne težnje.

U romanu se stalno preklapaju san i java, pri čemu ni sami čitaoci nisu uvek sigurni šta je jedno, a šta drugo.

Ovaj roman se može shvatiti kao veliki san o nemogućnosti ostvarenja potpune čovekove kompletnosti.

U vremenu izopačenog vrednovanja, ovaj roman ponovo vraća veru u ljubav, plemenitost, u ono najdublje ljudsko, koje, iako prividno zaboravljeno, postoji u svakom od nas.